O novoj Nušićevoj predstavi "Vlast": Povratak političkog pozorišta

Branislav Nušić/ Dušan Petrović „ VLAST“, režija Dušan Petrović, Narodno pozorište „Toša Jovanović“

Politički teatar se u nas javlja u čudna i različita vremena, kao po nekom pravilu onda kada ima suviše ili premalo javne slobode izražavanja.

Da ne bih ovaj pozorišni prikaz previše opteretio dnevnim i ideološkim asocijacijama, čega u predstavi „Vlast“, po Nušiću, uz značajan aneks Dušana Petrovića, ima dosta, rekao bih da takav teatar valja samo u slučajevima kada je politički angažman iskazan pozorišnim sredstvima, i ne iscrpljuje se samo u aktuelnom i prolaznom. U zrenjaninskom izvođenju ovog nedovršenog Nušića, zahvaljući pre svega dobrom temperovanju umetničkih subjekata, režije i glume, događaj ostaje u okvirima pozorišnog, pomalo provokativnog, ali u osnovi blagorodnog činodejstvovanja.

Da se podsetimo da je komediju „Vlast“ Branislav Nušić napisao 1938. godine. U njoj opisuje korupciju, lopovluk, sitničarenje i slavoljublje ljudi koji su na vlasti, ukazuje na njihove nedostatke i njihov loš karakter. I prezire ih. Komedija „Vlast“ osvetljava neprestane Nušićeve teme kao što su pohlepa, bahatost, bezakonje i moralna iščašenost.

„Vlast„ Nušić nije završio, tako da je ona je postala izazov za pisce i reditelje, da je dopune i napišu njen kraj. I aktuelizuju. Jer, vlast se ne menja već samo zaodeva u različite obrazine. Svako novo scensko čitanje ovog komada, pa i ovo, razotriva Nušićevo dubinsko poznavanje našeg mentaliteta ali i nepromenjivu statičnost vlastodržaca.

Reditelj zrenjaninskog izvođenja ove komedije, Dušan Petrović, koji se inače dosta uspešno na ovoj sceni ogledao i u „Narodnom poslaniku“, takođe se opredelio da ispita kolike su mogućnosti ovakvog pozorišnog formata, autorski neomeđenog, a profilom usmerenog ka jednoj od opsesivnih srpskih tema – dnevnoj politici. Za razliku od Nušića, Petrović u dopisanom tekstu ne ostaje samo na definisanju i osavremenjavanju pojava, uglavnom zloupotrebe i opčinjenosti vlašću, već ide do „šifrovanog“ ili skoro direktnog imenovanja nosilaca vlasti, u čemu, srećom po pozorišni dignitet, čini to na artistički i teatarski način. Uz znatan rizik, više umetnički nego politički, barem se nadam! Jer, koliko god da kritika i parodiranje aktuelnog političkog miljea zazvuči prejako, ona sa scene saopštena, dakle u javnosti, govori i o fleksibilnosti onih koji su predmet smeha i ironije. Toliko o onome što je, srećom ili nažalost, glavni spoljnji efekat ovog izvođenja.

Viđena predstava, inače, radikalizuje nušićevski način komično-satirične opservacije, koja je lajt-motiv napisanog ali i dopisanog. Reditelj, u funkciji adaptatora nastavka ove komedije, stilsko jedinstvo uspostavlja tako što delo od početka čita u izmenjenom i modernizovanom žanrovskom ključu, pomerajući ga ka vodviljskom i kabaretskom. U načinu kako se ova predstava, sa Nušićem i ko-autorom Petrovićem, razvijala, definisala i formatirala, ovakvo opredeljenje se pokazalo kao svrsishodno, čak i efektno.

Međutim, jedan rukavac ovakve žanrovske izmenjivosti i fleksibilnosti mogao bi se u daljem igranju „Vlasti“ izmaći rediteljskoj i konceptualnoj „kontroli„. Mislima na insistiranje Petrovićevo da se najefektniji detalji glumačkih rola realizuju po principu stend-ap komedije, i permanentne aktuelizacije, što će neimonovno dovesti do gubljenja jedinstvenog stila, fragmentacije i moguće tabloidizacije. Ali, to nema veze sa ovom premijerom. A možda i ima?

Ipak, ovo izvođenje obeležili su glumci, koji su dobili priliku da ispolje svoje vrline i izvođačke sposobnosti.

Dejan Karlečik, kao Toza Ministar, samouveren, dovoljno drzak, prepotentan, mada u jednom komadu izvajan, a da je Nušić završio delo možda bi…

Leposavu, njegovu ženu, u dve neočekivane celine, smerno i ponešeno, dopadljivo i sa merom, igra Vesna Varićak.

Miloja, tasta ministrovog, Mirko Pantelić ostvaruje na nušićevskoj karakterističnoj tipologiji sitnih duša, koje u svakoj poplavi isplivaju i bez kojih svaka vlast ne bilo dovoljno prezirana.

Jelena Šneblić, tašta Maru igra po klavijaturi bogatih tonova, tipična i drugačija je istovremeno, komična i groteskna. Uverljiva, upačatljiva, premda sa senkom već viđenog. Nje same.

Jovan Torački je kao Arsa, najbolje od svih učesnika, uspeo da prekorači razdelnicu, stilsku i funkcionalnu, između
nušićevskog i petrovićevskog komada “vlasti”. On svoj lik dubinski osmišljava, savršeno kontroliše gestualnu i verbalnu artikulaciju, povlačeći se u dubinu lika da bi u sledećem trenutku snažnom ekspresijom obojio scenu.

Dobrosava, školskog druga ministrovog, tumačio je Stefan Juanin, i bio na putu da stvori najimpresivniji lik predstave. Bio je različit i netipičan, motoričan i delovao je kao bure baruta na sceni. Jedino nije uspeo, on ili reditelj, da iskontroliše intenzitet scenske pojavnosti i time da šansu detaljima lika. Šteta, ali samo je pitanje vremena kada će se sve poklopiti.

Miljan Vuković, kao momak iz ministarstva, sav u prizornosti sadašnjice, monolitan u jednodimenzionalnosti novog soja čuvara odabranih, vrlo uverljiv kao ogledalo i paradigma vlastodržaca. Jedna od njegovih bolji uloga.

Mica, Sanja Radišić, bila je dobra kombinacija nušićevskih namiguša iz varošica širom nekadašnje Srbije, i periferijskih gubitnica današnjeg tranzicionog vremena. Ni naivna ni pametna, spremna na bilo kakav plen. Životna i scenski dopadljiva.

Kumu je Nataša Luković predstavila kao samosvojnu, naizgled bezopasnu ali “na sve spremnu ženu“. U njenoj interpretaciji je bilo najviše vodvilja, onog zaboravljenog Nušićevog, nalik na likove iz „Pučina“ ili „Tako je moralo biti“, što je u ovako temperanom komadu delovalo kao prijatno osveženje.

Kuma Savu, Dragan Đorđević je odigrao kao ogrnut laganim gogoljevskim šalom.

Dok je Zvonko Gojković, kao deo Delegacije “nosio” nevidljive basterkitonovske tregere. Iz grupe onih koji ne progovaraju, zapazio sam kocentrisano prisustvo Mirjane Ćuk.

Ovo zrenjaninsko izbalansirano izvođenje “ Vlasti“ odigrano je u kombinaciji stilizovanih i funkcionalnih scenskih radova Marije Kalabić, primetnih ali nepretencioznih. Kostimi Marine Sremac su delovali logično i dovoljno polivalentni za ovakvu predstavu pomešanih epoha. Muziku, po izboru reditelja, dizajnirao je uspešno Vladimir Agić Aga. A,mi, skoro svi, premijerno prisutni, uz neviđenu koncentraciju pozorišnih recenzenata, drugom prigodom okupljenih, što je ipak davalo posebnu boju ovom izvođenju, gledali smo artistički vrlo dobru izvedbu komada na temu vlasti.