O novoj lutkarskoj predstavi: „Mobi Dik sa druge strane ogledala“

Melvilov mnogoznačni roman „ Mobi Dik“ poslužio je mladim pozorišnim autorima predstave „Pesma belog kita“, Luki Kurjačkom i Atili Antalu, da dosta smelo alii ne i neuspelo, pokušaju da pozorišno spoje avanturu, poemu o moru i ljudskoj upornosti, koja se graniči sa opsesijom, sa skoro ekološkom pričom iz morskog sveta, koji postoji sa druge strane morskog ogledala.

Odlučili su se da im format tog žanrovskog suplementa bude lutkarska predstava za decu, što je rezultiralo ostvarenjam koje začudno, kontraverzno ali i intrigantno i nesvakidašnje. Kurjački u  definisanju ideje Atile Antala, da sagleda iznutra poemu i fantazmu o epskoj ali i metafizičkoj borbi kapetana Ahaba i grandioznog kita Mobi Dika, stavljajući sve to u kontekst globalnog ali i pojedinačnog sveta sa druge strane okeanskog  ogledala, pokazuje dovoljno akribije, kondicije i poetske delikatnosti. Međutim, u delu posla koji se zove dramaturgija pozorišnog vremena, tempa i arhitektonike, kao da mu je izmakla nit koja će ovaj, povremeno brilijantan, književno/dramski kontekst držati u čvršćoj i ulančanoj uzici.

Fragmenti ove i ovakve teatarske tvorevine za decu suviše, previše samostalno, iako inteligentno režirani, likovno i vizuelno uzbudljivi, promiču formatom koji nije dovoljno definisan. Pitao sam se, i to baš kada je bilo najlepše – kom uzrastu je ova predstava namenjena?  Ipak, do kraja premijernog izvođenja uspeo sam da pronađem odgovor, i to zato što je „Pesma belog kita“ vredna takvog truda.  Dakle, pozorišni komad Atile Antala i Luke Kurjačkog treba da gledaju roditelji, intelektualno otvoreni, pozorišno edukovani, sa svojom decom, između sedam i deset godina, naoružani strpljenjem i spremni da sa „naslednicima“ prodiskutuju o tome šta su zajednički odgledali. Ubeđen sam da je to pravo rešenje isto toliko koliko nisam siguran da današnjica ima dovljno stpljenja za tako „projektovanu“ decu i njegove roditelje. Odnosno, za komade kao što je „Pesma belog kita“.

A sada o samoj predstavi, koja je pitka, ljupka, pomalo razvučena, složena i zahtevna, čak i za one pominjane „intelektualno otvorene“ roditelje. Premda, ova se lutkarska igra može gledati i kroz jednostavniju prizmu smenjivanja dobre animacije, boje i zvuka, što verovatno autori ne bi baš voleli.

Reditelj Atila Antal, čiji je i koncept ove predstave, uradio je, u detalju posebno, umetničke poslove na visokom nivou. Međutim, morao je da bude rigorozniji u sažimanju teksta i njegovom preciznijem sinkopiranju. Glumcima je, međutim, ostavio dovoljno prostora za kreaciju, sa laganim usmeravanjem kao kolektivnim „koreografijama“ koje dominiraju. Ipak, specifičnim bojenjem lične glume, pokreta, animacije ili glasa, istaklli su se Danilo Mihnjević, lakoćom poteza i gesta, Senka Petrović, suptilnim i poetičnim rešenjima, Aleksandar Dragar, hrapavim i silovitim iskazima kao i Snežana Popov, diskretnim i mekim prilazom likovima i lutkama.

Posebno bih istakao impresivnost kakvi su bili delovi predstave koji se dešavaju „iza okeanskog ogledala“, kao novootkrivena alternativa onom što znamo iz Melvila i klasičnog „ Mobi Dika“. Paradoks je u tome što su ti pasaži istovrememno i mesta gde dramaturgija predstave zakazuje. Ali, nije to jedini primer, iz života i umetnosti, kako estetika nije najfunkcionalnija…

Muzika Atile Antala je dovoljno sažimala teme i asocijacije iz teksta. Delovala je podsticajno i ritmično. Koreografija i scenski pokret koje je uradila Senka Petrović  – ugodne i inspirativne. Dizajn scene i lutaka Reke Ferenci, suvereni i originalni.

Ukupna ocena ovog projekta je svakao povoljna, jer i pozorište za decu mora da se otvara prema novim autorima i temama. Ekipa mladih autora koja potpisuje delo „Pesma belog kita“ svakako obećava, dok su rezultati izvesnog nesporazumi sa formatom predstave možda i preporuka za buduće pozorišne festivale.

Književnik i publicista Zoran Slavić