Nova predstava zrenjaninskog pozorišta iz ugla kritičara
Drama Bertolda Brehta „Čovek je čovek“, napisana još 1926. godine, dakle u pitanju je rani tekst kasnije prononsiranog i uticajnog socijalistički i komunistički orijentisanog klasika, poslužila je kao polazna pozicija rediteljki Anđelki Nikolić za istoimeni pozorišni projekat na zrenjaninskoj sceni.
Podsetio bih da je ovaj izuzetno uticajan i ekspesivan dramatičar zastupao teoriju pozorišta kao epskog teatra, po kojoj predstava ne treba da navede gledaoca da se emotivno identifikuje sa akterima radnje, već da u njemu izazove racionalno preispitivanje i kritiku onoga što vidi na sceni. Verovao je da emotivna katarza ostavlјa publiku samozadovolјnom. Umesto toga, želeo je da publika iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u društvu i poželi da ga promeni. Anđelka Nikolić i gradi ovu predstavu baš u ambiciji da današnje gledalište iznova otkrije sposobnost prepoznavanja društvenog zla. Zatim, u komadu „Čovek je čovek“, pronalazi i dobro iščitava brehtovsku doktrinu (direktno obraćanje glumaca publici, izlaganje teksta u trećem licu ili u prošlosti, glasno deklamovanje, korišćenje songova itd.), što će reći da sasvim suvereno i dovoljno inventivno transponuje ovog zahtevnog autora u sistem današnjih kordinata pozorište –ideologija-recepcija. Po završetku druge „epizode“ ovog projekta videće se da li su Zrenjaninci stekli „kritičku moć“!
.jpg)
Međutim, rediteljki se i učinilo da to što je valjano uradila neće biti dovoljno da dopre do aktuelnog gledališta, pa je povukla potez više – pribegla je ambalažnom redizajniranju projekta – podelila je dramu na dva dela, što nije bilo neophodno kad već odavno postoji „štrihovanje, iliti skraćivanje, odnosno sažimanje. Ali i ovako učinjeno je legitimno, a posle druge „ epizode“ bićemo u prilici da se konačno uverimo da li je ta „deoba“ drame bila uspešna. Sudbina drugog „redizajna“ ranog Brehta, međutim, znatno je izvesnija -unošenje„reklamnih“ poruka u samu strukturu predstave je deplasirano. Iz jednog jedinog razloga – morale su imati znatniju duhovitost i tekstualnu višelosjnost da bi zaslužile mesto u piščevom okruženju.
No, učinjeno je kako je namišljeno. Ne smeta suviše, ali ni ne doprinosi Brehtu ni njegovoj aktuelizaciji. Međutim,u čisto rediteljskim zahvatima A. Nikolić je valjano obavila posao, naročito kada je u pitanju postavka glumačke igre, koja je još jedanput potvrdila veliki potencijal ansambla koji trenutno postoji u ovom pozorištu. Što je dovelo do činjenice da je izvođenje Brehtovog dela „Čovek je čovek“, koje vam, da vas ne bih potcenjivao, nisam prepričao, zavređuje vrlo dobru ocenu, u čemu ni zasluge režije nisu male.
Glavna vrednost ovog premijernog izvođenja su, dakle, glumci, u čijim redovima nije bilo slabog mesta. Antimilitarističku i humanističku dimenziju ove predstave, kod Brehta kao da nema apsolutno pozitivnog junaka, što je prividan paradoks, zastupali su najubedljivije, po logici paradokasa, Jovan Torački koji je bio eskpresivno dovoljno okrutan, a u potekstu ljigav kao narednik Ferčajd, Ljubiša Milišić, kao skoro preobraženi, ostavljeni i rezignirani Dzeraja Dzip, koji je načinio potrebni lični otklon od oficijelnosti člana mitraljeskog voda Brtitanske armije, odnosno Marko Pantelić interpretirajući budističkog sveštenika koncentrisanim preplitajima podlosti, snishodljivosti i parodičnosti. Ovoj trojci se potpuno pridružuje Jelena Šneblić Živković, kao kantinerka Begbik, koja u ovoj predstavi svoju već iskazanu sposobnost ekspresivnosti i parodičnosti upotpunjuje laganim otklonom od bukvalnog poniranja u karakter. Britanske mitraljesce, kombinijući bahatost, laku surovost i karikaturalnost donose Danijel Kovačević, brzinom i žestinom, Dejan Karlečik, psihičkom kontradiktornošću lika, i Stefan Juanim, prelivima žustrine i panike. Ivan Đorđević, zastupajući najosetljiviji lik ove drame, prevrtljivog lučkog radnika Gali Geja, uspešno stvara fizionomiju malog čoveka iz naroda, koji služi Brehtu da pokaže da kvarljivost ljudska nije osobina samo slinih i osionih, već da i puk u ružnim vremenima podleže moralnom posrtanju. Njegova scena instiktivne „pobune tela i bića“ protiv sopstvene uzdaje ljudskosti ima u sebi snagu simbola.
Nataša Ilin, žena Gejeva, svedeno, izgubljeno i pomireno, donosi ovaj lik kombinujući opšti i lični bezizlaz. Prodavačice ribe glume SanjaRadišić, sa veoma upečatljivim u i dramatičnim songom, Vesna Varićak, lepršavo i vibrantno, i Snežana Kovačev Čelar koja u scenu unosi prigodnu erotiku. Monahe i britanske vojnike tumače Zvonko Gojković, uspešniji kao monah, MiljanVuković, kome je više odgovarao vojnik. NatašaLuković, kao glas u reklamama, bolja nego same reklame.
Zrenjaninski “Čovek je čovek” odigran je suverenoj kostimografiji Borisa Čakširana, u kojoj funkcionalnost nije zasmetala lepoti pojedinačnih i zbirnih atrefakataovog (vele)majstora. Muzika Draška Adžića – dobra, važna i tempirana, čemu je doprinela i Marta Ronto.
Zoran Slavić, književnik i publicista
.gif)
.gif)
