MOŽE I OVAKO, „LUDI KAMEN“
Po jednočinkama „Medved“ i „Prosidba“ A. P. Čehova
Adaptacija i režija Radoslav Milenković
Radoslav Milenković, poznatiji kao glumac, ovog puta se kao reditelj, u zrenjaninskom „Toši Jovanoviću“ po treći put oprobao u predstavljanju Čehova. Zapravo, prvi put je to ipak bio samo komad inspirisan ovim slavnim Rusom, „Četvrta sestra“, koju je kao repliku na „Tri sestre“ ispisao poljski dramatičar Januš Glovacki. Publika pamti ovu predstavu kao intrigantno i inteligentno izvođenje. Na zrenjaninskoj sceni, je Radoslav Milenković, zatim, postavio Čehovljev “Višnjik“, skoro klasično pročitanog. Ni anahronog ali ni posebno eksperimentalnog. Režirao ga je kao uzdržanu lirsku dramu. Sa lepim (straho)poštovanjem prema piscu i ranijim izvođenjima. Uz niz zapaženih glumačkih ostvarenja.
U prezentaciji jednočinki ovog velikog autora „Medved“ i „Prosidba“, koje su ipak pomalo sporedni Čehov, Milenković se odlučio za ambiciozniji i rizičniji metod interpretacije ovog klasičnog pisca. Verovatno „provociran“ vodviljskom formom ovih dramata, pokušao je da do nove teatralizacije dođe prevashodno psiho-fizičkom (pre)napregnutošću Čehovljevih (anti)junaka banalnih životnih horizonata. Milenković njihove etičke i mentalne osobine zateže i izlaže do maksimuma ali, srećom, ne i do pucanja, u nameri da istraži koliko Čehovljeve teme korespondiraju sa izmenjenim umetničkim i mentalnim vremenima. Kritika malograđanštine, banalnosti, neiskrenosti i umišljenosti, pod Milenkovićevom lupom, srećom nisu preformatirali u karikaturalnost i kalambur, što je bila latentna mogućnost ovakve igre na ivici. Ipak, to se uspelo najviše zahvaljujući samosvesti glumačkog ansambla, koji je uspeo da grotesko ne preraste u trivijalno. Jer to onda ne bi bio izvorni Čehov u čijem (pod)smehu uvek ima i zrno tuge. Naravno da ova pohvala zrenjaninskih glumaca/mica uključuje i zasluge ovog reditelja /glumca koji je i poznat po takvom radu sa ansamblom.
Dakle, ovom Milenkovićevom „intervencijom“ u Čehova nije promenjena dramaturško-poetička dimenzija ovog ruskog klasika ali jeste, donekle, forma u kojoj je predstavljen. A ona, forma, u našem vremenu sve više postaje zamena za suštinu i ideju! Što se može dogoditi i u ovom slučaju, da bude zanemarena „poetika čehovijana“. Pogotovo za one koji Čehova čitali samo na mobilnom telefonu.
U realizovanju ove gledljive i uravnotežene, ako zanemarimo neke detalje, komične verzije „Medveda“ i „Prosidbe“, tek lagano stilizovanom scenografijom, udobnom za scensku igru učestvovala je i Vladislava Munić Kanington, dok je kostimografkinja Erika Janovič odenula aktere u adekvatne i indikativne „odežde“.
Već pomenuti i pohvaljeni zrenjaninske glumice i glumci, koji su prevagnuli u pozitivnom formatiranju predstave „Ludi kamen“, uspeli su da svoje karaktere/uloge donesu u rasponu od odličnog do dobrog, po skali od mijačevskog persifliranja sporednog Nušića, preko mikro pomeranja unutar lika, do potpune psiho-fičke transformacije lika i tipa u „ruralnoj“, jednočinki „Prosidba“, u kojoj Čehov prekoreva i ismeva šićardžijski i inadžijski mentalitet seoskog stanovništva, Ljubiša Milišić je, kao Lomov, ostvario najcelovitiju i najuravnoteženiju ulogu u predstavi. Sledeći duh i stil predstave umeo je da ostane odmeren u stlizaciji. Bio je smešan u svojoj umišljatosti i trapavosti. Nataša Ilin je predstavila Nataliju Stepanovnu spojem rustikalnog, parodičnog i histeričnog, što je bio iznenađujući, ali uspešan izlazak iz njenog dugogodišnjeg stila uzdržane i „blazirane“ glume. Čubakova, Stepana Stepanoviča, Mirko Pantelić je oživeo na nivo svojih, dobrih, prethodnih uloga, kao deo miljea ruskog seoskog života.
U „Medvedu“, koji se dešava u salonu ruske (veliko)posedničke klase Sanja Radišić i Jovan Torački su, u Milenkovićevom konceptu, imali složeniji zadatak jer su kulturološki i dramaturški obrasci Čehovljevih likova ovde kompleksniji. Sanja Radišić je Jeleni Ivanovnoj Popovoj, na inicijalnu i tipičnu dvoličnost, dodala neurotičnost i umišljenost, i laganu erotičnost. Što je delovalo efektno i vodviljski poželjno. Razotkrivanje i emotivno pucanje Grigorija Stepanoviča Smirnova, Jovan Torački ostvaruje finom gradacijom raspadanja psiholoških i staleških konvencija ovog „medveda“ sa dušom prepelice. I padom u zamku „večite ženske lukavosti“ i sopstvene ranjivosti.
Pročitaj jošvesti
Slugu/lakeja/sobara Luku, u kome su sazdane sve ljigavosti i prepredenosti salona, Zvonko Gojković je odigrao u svom prepoznatljivom stilu smišljene „smotanosti“ i lišenosti izraženijih emotivnih i akcionih reakcija. Bio je pozitivno primetan, ali, ne svojom krivicom, i jedini akter koji je upozoravao na smer u kome ovo izvođenje ne bi smelo da ide. Naime, rekvizita koju je Luka/Gojković nosio oko ruke (grudnjaci) nisu potrebni u ovom Čehovu. Pogotovo ako se ima u vidu ono što je R. Milenković napisao u programu za ovo izvođenje „Mislim da je Čehov najbolji mogući autor… da nas sačuva od banalnog, vulgarnog humora…“
Zoran Slavić, književnik i publicista
.gif)
.gif)
.gif)
