I love Zrenjanin portal

  • Basicline
  • Univer export
  • Ultra Caffe
#mojeZRpozoriste

Danilo Mihnjević: Lutkarskoj sceni je potrebno angažovanje novih, mladih glumaca

Profesionalno lutkarsko pozorište u Zrenjaninu osnovano je 1956. godine i od tada do danas generacije mališana imale su priliku da kroz svet lutaka ostvare prvi korak u upoznavanju magične pozorišne umetnosti. Lutkarski ansambl Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ svake subote od 11h izvodi kreativne dečije komade pa se tako i u ovoj sezoni mogu odgledati „Divljožder“, „Plavi Petar“, „Trapavi zmaj“, „Lutak nevaljalko“ i drugi. U gotovo svakoj od ovih predstava veliki doprinos daje glumac Danilo Mihnjević koji za sebe kaže da se smatra srećnom osobom jer radi posao koji voli. Rođen je 1975. godine u Zrenjaninu gde je završio gimnaziju, a u Lutkarskom ansamblu pozorišta „Toša Jovanović“ angažovan je od 1995. Dobitnik je preko dvadeset priznanja sa raznih festivala u zemlji. I dok na sceni glumi Zmaja Trapavka, Strašnog Lava, Petla, Vešticu, i druge uloge, privatno voli da gleda crtane filmove, kvalitetna filmska ostvarenja, sitkome, da sluša klasičnu muziku. Raduje se svakoj prilici u kojoj može da pogleda rad drugih kolega, jer, kako kaže, „u današnje vreme kada je lutkarsko pozorište u krizi, svaka nova predstava je veliki uspeh“.

Kada se desio Vaš prvi susret sa lutkarskim pozorištem?

– Imao sam sreću da su prijatelji mojih roditelja bili doajen našeg glumišta Miloje Buca Jovanović i prvakinja pozorišta Svetlana Utješanović Belka. Njih dvoje su me 1986. godine pitali da li bi hteo da glumim u pozorištu. U to vreme sam imao jedanaest godina i maštao sam da budem vozač formule 1 ili pilot vojnog aviona. Međutim, odazvao sam se pozivu. Prošao sam audiciju za predstavu „Vitezovi nebeske vojske“. Tekst predviđen za moju ulogu bio je na francuskom jeziku i tadašnja rediteljka me je pitala da li znam francuski… Ja sam kao iz topa slagao, rekavši da „nema nikakvih problema“, podvukavši pritom da je „moja baba profesorka francuskog“, na šta su me Buca i Belka samo značajno pogledali. Međutim, brzo su mi našli profesora francuskog jezika, čuvenog Ivana Lerika koji me je naučio kako se pravilno izgovara tekst. To je bilo moje prvo pojavljivanje u pozorištu. Tada je krenula srednja škola, a nakon toga početak rada na Lutkarskoj sceni zrenjaninskog pozorišta, kaže na početku razgovora glumac Danilo Mihnjević.

Postali ste deo lutkarskog ansambla koji i danas stvara čuda za zrenjaninske mališane. Koliko je tim ljudi sa kojima ste počeli da radite uticao na potvrdu da radite pravu stvar?

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Danilo Mihnjević: Na Lutkarskoj sceni je 1995. godine došlo do „smene generacija“ i deo tog procesa bio je konkurs za prijem novih članova koji je pokrenuo tadašnji organizator scene Vladimir Grubanov. Konkurisalo je nas 50-60. Pre toga, osim mog prvog „glumačkog poduhvata“ kao jedanaestogodišnjaka, nisam imao puno iskustva sa lutka-scenom, izuzev par odgledanih predstava. Taj vid umetnosti sam posmatrao kroz Mapet Šou, Miću i Aćima, Jodu iz Star Wars-a. Međutim, kada sam došao na zrenjaninsku Lutkarsku scenu, shvatio sam da je to posao koji me je pri prvom susretu zainteresovao, pre svega činjenicom da je reč o spoju više umetnosti – muzike, scenskog govora, književnosti. Bio sam u grupi našeg glumca-lutkara Jovana Carana. Tada je primljeno nas šestoro, i mi i danas pripadamo istom ansamblu. Najpre smo radili tako što smo bili angažovani po projektima, po ugovorima, a kasnije je došlo i zaposlenje. Svi smo baš duboko „zagrizli priču“ i već tada smo stvorili kolektiv, što je jako bitno kada radite u pozorištu. Pozorišna predstava je uvek kolektivni čin, makar se radilo i o monodrami. Taj način na koji nam je objašnjen sistem rada u pozorištu, koliko je svaka karika bitna, kako ne postoji neko ko će biti prioritet u odnosu na drugog – bio je vrlo, vrlo važan. Stav da smo svi jednako važni je stvorio nas ovakve kakvi smo i danas – da kažem „zagriženi“, ljudi koji vole svoj posao. Prijala nam je ta atmosfera prijateljstva u kojoj su starije kolege nama mlađima širokogrudo prenosile znanje, roditeljska zaštita od strane tadašnjeg direktora, jednostavno – sve je tada bilo nekako bezbrižno.. Takvi međuljudski odnosi su nas mlade nadogradili kao ljude. Često smo odlazili na festivale, upoznavali druge kolege, upijali sve ono što se dešavalo na scenama drugih pozorišta. Tada su krenule i prve nagrade koje su u nama stvarale dodatnu odgovornost. Godinama se to razvijalo, i sada kada se osvrnem, ne mogu da kažem da imam žal za nečim. Srećan sam i nadam se da ću imati priliku da dobijem mlade kolege, da ih naučim svemu onome čime je mene učio moj profesor Jovan Caran. Ovo je jedan divan posao koji, nažalost, ima sve manje interesenata.

Da li publika, posmatrači, razumeju složenost procesa u lutkarskom pozorištu, s obzirom na to da se ono često manje vrednuje u odnosu na dramsko?

Danilo Mihnjević: Mislim da niko u potpunosti ne može da razume složenost rada u lutkarskom ansamblu i na sceni dok ne uzme lutku u ruke. Ljudi uglavnom imaju averziju prema tom poslu i pre žele da budu glumci a ne lutkari, jer se to smatra nižim nivoom umetnosti. Onaj ko ovaj posao shvati kao izazov, taj će se zadržati. A onaj koji ga posmatra kao problem, taj će pobeći od cele priče. Veliki je problem to što kod nas ne postoji lutkarska akademija, pa sve to ide preko nekih „majstorskih nota“, s kolena na koleno, uči se od starijih kolega. Na Fakultetu dramskih umetnosti je svojevremeno bio samo jedan kolokvijum za lutkarstvo. Danas je moguće da neko postane glumac, da se priključi ovom ansamblu i da onda najviše nauči od drugih kolega. Tako se integriše u lutkarsku scenu. Ja imam tu sreću da mogu da kažem da radim posao koji volim.

Danilo Mihnjević (prvi s leva) na sceni sa kolegama

Pamtite li predstavu ili momenat kada ste shvatili upravo to – da radite ono što volite?

Danilo Mihnjević: Nije to bila predstava. Za taj zaključak bila je presudna atmosfera. Tada kada sam prvi put video kako Jovan Caran prenosi znanje i kada sam video ljude oko sebe koji su zainteresovani za ovaj posao, kada sam video da mogu da budem deo jednog vrednog i kreativnog tima, shvatio sam da je ovaj posao za mene. Kada sam video koliki je obim posla, na koji način se radi, kako se odvijaju probe, onda sam shvatio da je to i više od onoga što sam očekivao. A onda i taj svečani trenutak izlaska predstave, to je nešto što stvara određeni vid odgovornosti i pozitivnog stresa, nešto što me ponovo ispunjava i kada dođem kući umoran i srećan. Sve to me je zadržalo na ovom poslu i držaće me do kraja života.

Jovan Caran (prvi sleva) je odigrao veliku ulogu u karijeri Danila Mihnjevića

Ako se osvrnemo na razvoj lutkarskog pozorišta, kakvu je transformaciju pozorište za decu prošlo u poslednjih par decenija?

Danilo Mihnjević: Gledajući realno od samog nastanka lutkarskog pozorišta do danas, bilo je raznih tendencija, načina razmišljanja reditelja, tehnika, uvođenja novih materijala. Pozorište je počelo da se modernizuje praćenjem svetskih trendova. Kada sam ja počeo da radim bio je popularan takozvani black-light teatar. Veće promene su se odvijale u smislu rada reditelja. Zainteresovanost umetnika za lutkarski posao je sve manja. Glumci su ostali isti radiće ako postoji neko htenje, predstava u kojoj mogu da daju puni doprinos. Ako se uđe u neku kolotečinu, i glumac će biti letargičan. Danas, recimo, ima manje gostovanja. Ranije smo imali više šansi da gledamo druge predstave, tuđe ideje, načine razmišljanja. Kada ste sami u svom dvorištu, u jednom momentu ostanete bez ideja. Još jedna stvar koja je takođe važna jeste angažovanje novih, mladih glumaca, i to bi morao da bude prioritet. Jer, mi ovde u pozorištu sada već imamo u proseku oko 40 i više godina što je za lutkarski teatar prihvatljivo ako su samo lutke u opticaju, ali ako hoćete da imate neke kombinovane tehnike, već postaje čudno da ja igram nekog dečaka. To sam mogao da igram pre dvadesetak godina. Obnavljanje kadra je neophodno, naročito kada za publiku imate decu. Mi smo poslednjeg kolegu dobili pre 15 godina. Dakle, to nas ograničava u adaptaciji nekih fromata predstava. S druge strane, verujem da bi novi, mladi ljudi, zainteresovali neku drugu publiku. Došlo bi do osvežavanja.

Kako se u toj transformaciji menjala lutka kao glavni faktor lutkarske scene?

Danilo Mihnjević: Nekada su se lutke delile na marionete, javajke, ginjole. To su bila tri osnovna tri sistema koja su u prošlosti bila najviše zastupljena. Posle je bila interesantna „stona lutka“ koja se vodi po stolu. Te lutke su i sada izuzetno zastupljene jer su najpraktičnije, zauzimaju najmanje mesta. Kada su u pitanju materijali, i dalje se koriste platno, sunđer, kaširane lutke, a vrlo često se uvode i novi materijali poput silikona. Obraća se pažnja i kako će se neki materijali ponašati pod svetlom. Danas se više pažnje poklanja vizuelnom momentu, a šezdesetih godina smo recimo imali oslikan paravan i ginjol ili javajku koji bi se prošetali, bočna svetla, i to je bio neki vrhunac. Glumac se tada nije video, glas je bio snimljen, a sada glumac-animator mora da zna da se ponaša na sceni kao dramski glumac, da zna kako da vodi lutku. Teatar senki je, recimo, i danas interesantan, i može da bude veoma moderan ako se dobro ukombinuje. Uglavnom, najbolji efekat uvek proizvedu kombinovane tehnike.

Zašto je važno da današnja deca koja su u velikoj meri okrenuta digitalnim tehnologijama, stvore naviku dolaska u lutkarsko pozorište?

Danilo Mihnjević: Lutkarsko pozorište prvenstveno razvija maštu i kreativan način razmišljanja. Mnoštvo lutkarskih predstava ima vid naravoučenija, razvija kulturu ponašanja, odnos prema nečemu kulturnom. Odrastanje je brz proces, i dok se okrenete dođete do situacije da dete treba uči, da studira, a onda i da zasniva porodicu i dobije svoje dete. Taj period od nekih prvih 6-7 godina je najsloženiji po pitanju detetove svesti o onome šta se oko njega dešava. Pa zašto mu onda u tom periodu ne dozvoliti da širi moralne vrednosti, kreativnost, imaginaciju, da se oseća srećnim, da stvori identifikaciju sa nečim što je dobro, da shvati šta ne valja. Ako dete na vreme dobije tu identifikaciju, ono će kasnije kroz život moći na pravi način da sagleda šta su pozitivne, a šta negativne stvari. Najbitinija stvar je da se dete zabavi i da bude srećno. Pustite decu da uživaju dok su mala, poručio je Mihnjević za kraj razgovora pripremajući se za još jedno izvođenje popularnog „Divljoždera“.

 

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh