Lutkarska scena NP “Toša Jovanović” ovih dana priprema novu predstavu “Pradevojčica”

Lutkarska scena NP “Toša Jovanović” ovih dana priprema novu predstavu “Pradevojčica” po istoimenom romanu Desanke Maksimović. Režija je poverena rediteljki Sonji Petrović, dramatizacija romana Mini Petrić, a prvi put uz iskusnu lutkarsku ekipu zrenjaninskog Pozorišta, zaigraće mlada glumica Una Beić u naslovnoj ulozi Gave Pradevojčice. Premijera predstave najavljena je za 25. novembar u 18 sati, a naredno izvođenje biće u nedelju, 27. novembra u 18 sati.

O hrabroj devojčici Gavi i njenoj borbi za pravdu, pravo i mesto u društvu, razgovaramo sa dramaturškinjom Minom Petrić.

Roman „Pradevojčica“ je vrlo slikovit, živopisan, pun boja i složen, sa mnoštvom likova. Koliko je za Vas ovaj poduhvat, da takav roman prilagodite scenskom izvođenju, bio izazovan?

M. Petrić: Pretvaranje jezika romana u scenski jezik, za mene, teklo je u dve faze. Prva dramatizacija romana i druga – dramaturgija tj. adaptacija tog teksta rediteljskoj ideji i okolnostima scene. Obe faze bile su izazovne. Prvo, trebalo je pronaći radnju u romanu čija je najlepša strana upravo deskriptivnost, bogatstvo epiteta u dočaravanju čulnih opažanja prirode, onako kako je doživljava slikarka – Pradevojčica Gava. A zatim, suočiti tu radnju sa svetom lutkarstva, koji je za mene i dalje vrlo nov. Srećom, Desankin je krajolik toliko prostran i raznolik, pun svega što je životno – i smeha i smrti, a najvažnije – ljubavi prema prirodi, prema ljudima koji se trude, bore i koji greše, toliko da se u njemu ni jednog trenutka nisam osećala kao uljez.

Radnja ili fikcija romana Desanke Maksimović smešteni su u doba praistorije, pa je zanimljivo razmišljati u pravcu kakve će poveznice ova predstava imati sa sadašnjicom, sa današnjom decom?

M. Petrić: Pradevojčica opisuje svet u kome su ljudi u svakom pogledu zavisili od prirode, plašili je se, obožavali je, ali živeli u skladu sa njom. Devojčica Gava u prirodi ima svoju najveću podršku, a društvo je ono koje je sputava, ne dozvoljavajući joj da postane Vrač zato što je žena. Pišući o Pradevojčici, Desanka piše o svim devojčicama koje žele više nego što im je društvo namenilo. Deca osete društvenu nepravdu, i čitajući ili gledajući priče o njoj mogu da je prepoznaju i formulišu a to je prvi korak ka tome da je prevaziđu. S druge strane, igra sa prirodom je nešto što može da proširi mogućnosti dečije mašte i da ih ponuka da razmišljaju o kiši, o suncu, drveću i reci… O živom svetu koji je svuda oko nas, a prema kome nove generacije moraju da nauče da budu mnogo brižnije od prethodnih. Na kraju, važno je da se deca zamisle o toj dihotomiji priroda-društvo i da od najmlađeg doba preispituju šta to znači kad im kažu da je nešto “prirodno” (na primer, mali procenat žena na vodećim pozicijama) – da li je ono zaista takvo ili je proizvod štetnih uverenja.

Ako roman posmatramo iz ugla odnosa Gave pradevojčice i njene okoline, možemo da zaključimo da se veliki deo radnje zasniva na njenom odnosu prema životinjama, ocu, drugu Buku – koliko je akcenat u predstavi stavljen na njenu interakciju sa drugima?

M. Petrić: Priroda dramatizacije zahtevala je da se broj likova i linija radnje iz romana svede. Ipak, kao i u romanu, posebnu smo pažnju posvetili Gavinom odnosu sa drugom Bukom koji joj je saveznik i najveća podrška. Ako govorimo devojčicama da treba da se bore za sebe, mislim da je podjednako važno da kažemo dečacima da treba da budu saveznici i saborci svojim drugaricama. Dečaci moraju da traže za svoje drugarice ista prava koja sami uživaju, da ih vide ravnopravnim sebi. Ako to nije slučaj, o kakavom prijateljstvu ili ljubavi uopšte možemo da govorimo? Buk je jedan takav dečak – pravi prijatelj.

Teži li ova predstava da decu nauči ili podseti na neke vrednosti kojima danas manje pridajemo značaj?

M. Petrić: Predstava Pradevojčica pre svega teži da ispriča priču o životu jedne talentovane i hrabre devojčice koja se, uz pomoć prirode, bori za svoje mesto u zajednici. Srećom, danas se u svetu sve više govori i o ekologiji i o ženskoj borbi, iako su te vrednosti i dalje zanemarene u našem društvu. Mislim da je, pored toga što se tematizuju, važno i na koji način se o tim temama komunicira sa decom. Deci se u pozorištu često podilazi, patronizuju se ili im se “poučan sadržaj” uglavnom u vidu parola poput “drugarstvo je najvažnije na svetu” servira uz malo pevanja i šarenih kostima bez prave brige o tome da li ta poruka na takav način zaista do dece dopire. Nije dovoljno da je predstava “poučna” ili “šarena”. Predstava je dužna da stvori uslove u kojima dete može da razvija svoje emocije i svoju radoznalost, ali na takav način koji je uskraćen medijima koji su sad dominantniji od pozorišta. To znači da mora da bude podjednako bogata slojevima značenja kao i dobra predstava za odrasle, te da dete spram svojih godina, senzibiliteta i zrelosti može iz nje da “uzme” ono što ga u tom trenutku zanima. Zato mislim da ono “+” u preporuci za uzrast, treba shvatiti vrlo široko i da predstava Pradevojčica može biti zanimljiva i mladima i odraslima.

Na ovom projektu sarađujete sa rediteljkom Sonjom Petrović i Lutkarskim ansamblom NP “Toša Jovanović”. Kako se odvija kreativni proces između vas?

M. Petrić: Sonja Petrović i ja započele smo saradnju zbog jedne devojčice – Devojčice sa šibicama i drago mi je da joj se ubrzo pridružila još jedna – Pradevojčica. Poverenje koje imam u Sonju i umetnička inspiracija koju mi njena maštovitost, znanje i intuitivnost daju, čine svaku predstavu koju radimo zajedno prilikom da razvijam svoju umetnost i svoj zanat. Veoma sam zahvalna i na svemu što sam naučila od vrsnih glumaca Lutkarske scene NP „Toša Jovanović” o lutkarstvu, lutkarskom tekstu i dramaturgiji lutkarstva. To je znanje koje, nažalost, nije lako dostupno na akademijama umetnosti u ovoj zemlji i drago mi je što sam baš sa ovom ekipom imala priliku da se otisnem u taj svet. Pored glumačkog ansambla, mislim da je rediteljka odabrala sjajan autorski tim u kome su i Irina Somborac (total dizajn), Nenad Kojić (muzika) i Dragana Kojičić (stručna saradnica za zemljanu arhitekturu).

NP „Toša Jovanović”