 (1).gif)
Posle odgledane lutkarske (re)premijere teksta “Lutak nevaljalko”, tandema iz prošlosti, J. Per i L. Spačil (što mi neodoljivo zvuči kao sinonim za Pata i Patašona, odnosno za Stanlija i Olija), skoro sam siguran da je epoha “lutkarstva iza paravana”, definitivno završena.
Komad za lutke, i decu, “ Lutak nevaljalko” pomenutog dvojca, igran već u Zrenjaninu pre mnogo godina, u postavci novog “kormilara” Jovana Carana , profunkcionisao je baš načinom koji mi dokazuje da je lutkarsko pozorište danas zapravo pozorište za decu u kome učestvuju i lutke! Pažnju dečije premijerne publike, čini mi se veoma dobro odabranog uzrasta, prigrabili su oni delovi predstave “Lutak nevaljalko” u kojima radnju-priču vode lutke oslobođene od “paravanske linearnosti”, odnosno intrigantne su i zanimljive sekvence uživo odigrane.
Linearno, jednodimenzionalno i “minijaturno” lutkarenje, tamo negde u dubini scene, izgubilo je utakmicu sa novim vremenom i lutkarstvom, koje u tehnologiji i dizajnu mora da bude komplementarnije današnjem svetu dece. Promenjena optika u Caranovoj verziji “ Lutkova” pomerila je i ciljani uzrast publike od beba kao predškolskoj populaciji.
Dakle, lutkarstvo – da, ali robovanje lutkarskim vremenima koja su prošla – ne. Najviše zbog toga što generacije koje dolaze u pozorište za decu više nemaju komunikaciju sa tim anahronim vizuelnim i tehničkim izrazom. Mali premijerni gledaoci su to i ovog puta jasno iskazali! Trebalo je samo upoređivati zbivanja na sceni sa zvučnom kulisom iz gledališta.
Inače, ovako osavremenjeno izvođenje priče o nevaljalstvu i primerenom kažnjavanju istog, uz dosledno inistiranje na punoj interaktivnosti aktera i akcije sa publikom, prošlo je uspešno i poletno. Zadržavši šarm naivnosti događanja i stilsko šarenilo putujućeg pozorišta, Caran je realizovao dopadljivu, ritmičnu i dovoljno vaspitnu predstavu. Naravno, uz pomenute “smetnje”, u momentima kada se “igra iza paravana“ isprečavala.
Deca su sasvim adekvatno učestvovala u predstavi i lepo se zabavljala, što je za pohvalu jer se lutkarske odnosno predstave za decu, između ostalog, prave zbog njih, odnosno ne moraju da budu dosadne da bi bile poučne!
Mi, dovoljno odrasli, kombinujući sopstveno sećanje na detinjstvo, mogli smo da uživamo u pitkoj kombinaciji retro-teatra za decu, sa elementima izmenjene pozorišne medijske logike, koja je već došla. Adaptacija precizna, režija duhovita, scenografija – očekivano funkcionalna i fleksibilna, o lutkama bi moglo da se diskutuje – sve u izvedbi Jovana Carana.
“Zvezda” predstave – naravno Tatajna Barać. Uživo je bila gipka i vragolasta, u animaciji plastična i duhovita. Lutka Nevaljalka je inspirisano animirao Miroslav Maćaš. Danilo Mihnjević je, kao čovek iz publike, mogao biti malo opuštenije zabunjen, dok su autori, (Pat i Patašon) donekle i režija, Hajnalki Kovač i Kristijanu Kardošu limitirali domete.
Izvođenjem “ Lutka nevaljalka”, bivšeg “Događaja u Lutkovu”, zrenjaninska scena za decu istrajava na putu da redefiniše svoj izvođački profil, uz već naglašenu nameru da vaspitna komponenta prati izmenjene mentalne, socijalne i pedagoške okolnosti.
Zoran Slavić, književnik i publicista
Foto: Jovan Drndak Njegović
.gif)
.gif)
