I love Zrenjanin portal

  • Zr oglasi
  • Univer export
  • Ultra Caffe
Kultura

Ljubiša Milišić u serijama „Kalkanski krugovi“ i „Porodica“ uz najveća imena srpske kinematografije

Ljubišu Milišića, glumca Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, poslednjih dana gledamo u TV serijama Kalkanski krugovi i Porodica. Iako žanrovski potpuno drugačije, ni na jednu od ove dve serije publika nije ostala ravnodušna. Sa našim glumcem smo razgovarali o iskustvu i radu u pozorištu, igranju pred kamerama i sa legendama srpskog filma, ali i ulogama koje u poslednje vreme tumači.

Trenutno vas gledamo u dve domaće serije – Kalkanski krugovi i Porodica. Koliko se rad u pozorištu i na snimanju serija razlikuje?

Glumiti u filmu i igrati u pozorištu razlikuje se u velikoj meri jer u predstavi mi svi vežbamo mesec – dva… Spremamo ulogu da bismo bili u kondiciji da u jednom trenutku, za vreme trajanja predstave, svoje unutrašnje radnje sprovedemo u delo. To vam je kao vežbanje za meč koji traje sat – sat i po vremena da budete u punoj koncentraciji. Rad na filmu ili seriji je nešto drugo. Tu su glumci, u ovoj brzini kako se sada snima, dosta prepušteni sebi. Da sami pripreme šta žele da postignu rečenicom koju izgovaraju, a onda dolazi trenutak kada se to snima. Možete i da pogrešite, da se scena ponovi. Imate tu slobodu. Dijalog je znatno kraći. Snima se 5 minuta, pa je tu potrebna druga vrsta koncentracije.

PerSu marketi

Ipak, suština je na kraju ista. Svojim načinom razmišljanja i razumevanjem sadržaja toga što igramo i u pozorištu i pred kamerama određujemo lik koji nam je poveren. Pozorišni rad nas tera da se pripremimo da to možemo da isteramo u jednom dahu tokom trajanja predstave, a rad na filmu ili seriji nas tera da pazimo gde je kamera, sa koje strane nas gledaju tokom snimanja. I jedno i drugo je značajno iskustvo za svakog glumca. To je sve učenje i priprema za neke naredne korake u karijeri.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Ljubiša Milišić deli kadar sa velikanima filma kao što su Žarko Laušević, Mima Karadžić…

U Kalkanskim krugovima Vas gledamo u ulozi Džande. O kakvoj se ulozi zapravo radi i koliko je snimanje ove serije bilo zahtevno?

Uloga u Kalkanskim krugovima me je zaista obradovala. To je nešto što je karakteristično za sve što sam do sada radio. Ova uloga mi je dala prostora da je uradim i u akcentu i u načinu izvođenja. Imao sam odličnu saradnju sa rediteljem Milanom Karadžićem. Mislim da je to serija koja je drugačija od svih koje možemo da gledamo. Ima taj neki misticizam u sebi. I to je jedna od retkih serija koju sam i sam počeo da gledam od početka do kraja i koja mi drži pažnju. Rad na njoj je veliko iskustvo i imam pijetet prema umeću i značaju Žarka Lauševića u našem glumačkom svetu. Imao sam priliku da pored njega radim. To mi je baš značilo. I stvarno mi je ovo jedno od najvećih iskustava u radu.

Pored Žarka Lauševića, u ovoj seriji delili ste kadar i sa Mimom Karadžićem, Vojinom Ćetkovićem i drugim glumcima. Na koji način doživljavate saradnju sa njima, a na koji način oni postupaju prema ostalim kolegama?

Nisam ja baš tako mlad da mi to predstavlja neko… Jeste uzbuđenje, jer su oni ljudi koji imaju ogromno iskustvo u radu pred kamerama. S te strane je pijetet njihovog znanja, umeća i iskustva i moje poštovanje prema veličinama našeg glumišta. Što su glumci veći i značajniji, to su jednostavniji u pristupu. S druge strane, bez obzira na moje godine i na po koju sedu u bradi, imao sam i pomoć i razumevanje od ljudi sa kojima sam radio i na tome im hvala. Imao sam priliku da dobijem i po neki savet, što ja jako bitno i za mene u ovim godinama, a kamoli za nekog mlađeg. To treba prihvatiti kao jedan lep poklon.

Uloga u seriji Porodica nije zahtevala da se “opterećujem” istorijskim momentom pozadine ovog projekta

U seriji Porodica igrate policajca Stošića. Kakva je to uloga u ovoj seriji, budući da se ona bavi poslednjim zajedničkim danima porodice Milošević u vili na Dedinju, pre nego što je Slobodan Milošević uhapšen i isporučen sudu u Hagu?

U Porodici je uloga dosta manja. Nije tako beznačajna. U pitanju je kapetan Stošić iz protivterorističkih jedinica. To je bilo interesantno iskustvo. Najveća stvar mi je tu bila što sam ponovo video Slobodana Miloševića “uživo” kojeg je otelotvorio Boris Isaković. Tu ima jedna ili dve scene, ali je to zaista bio jako veliki projekat i bilo je interesantno učestvovati. Imali smo noću snimanja kod vile na Dedinju… Bilo je veoma zanimljivo, interesantno. Kao i moja scena u akciji, kad već krene po neki metak da se opali. Bilo je različito od svega do sada.

Iz moje pozicije i zbog moje uloge nisam se opterećivao tim istorijskim momentom. Meni je to bilo kao da sam radio pisanu, igranu seriju. Mislim da su glumci koji su igrali istorijske likove, kao što je to Boris, morali da imaju druga razmišljanja. Verujem da nije lako odrediti se na koju ćete stranu. Ali, uz dobru pripremu i u dogovoru sa rediteljem se stigne do svega. Podrazumeva se, ako igrate istorijsku ličnost, da morate da skinete njegov izgled, način života, mimiku… Mislim da ljudi koji su igrali mnogo takvih likova, bolje mogu o tome da govore. Što se mene tiče to je projekat, tekst, situacija dramska koja kao da je pisana. Bez mog ličnog odnosa prema tome što je nekada bilo u našoj bližoj ili daljoj istoriji. Igram ono što je u tekstu i što je namera reditelja da se uradi sa našim likovima i u situaciji koju prikazujemo.

Tek kao glumac sa ozbiljnim stažom u pozorištu Milišić je dobio priliku da radi i za serije

Osim u ove dve nove serije igrali ste i u serijama Senke nad Balkanom, Močvara… Sve su to projekti u poslednjih nekoliko godina. Koliko su te uloge bile izazovne za Vas i da li su one slične ili međusobno različite?

Što je uloga veća, više treba da se pripremate. Ja sam u zadnje 3-4 godine počeo češće da se pojavljujem u takvim projektima. Nisam imao tu priliku da kao mlad glumac, kada sam izašao sa akademije, igram u serijama i filmovima. Nije tada ni bila ovolika produkcija. Radile su se 2-3 serije godišnje. Nije bilo posla za nas. Za šta god da vas nađu, producenti i menadžeri prvo gledaju fizički izgled. Tek ako se to otvori, kad dobijete priliku da igrate neke značajnije epizode, onda možete da pravite lik. Tek nakon toga vas kasting ljudi, menadžeri, reditelji, pronalaze, pa ne gledaju samo fizički izgled. I onda počinju ozbljnije da se igraju različite stvari. Pozorište je ostalo da se igra na osnovu iskustva, a teže ili lakše se dolazi do uloge na televiziji.

Ranije, dok sam igrao manje epizodne uloge, sve je bilo vrlo slično. Nekoliko puta sam išao po serijama da se bijem, da igram likove koji su malo “pod gasom”… Nekako sam bio taj neki kabadahija ili neki policajac… Sada to jeste negde slično, ali su likovi koji imaju svoj neki razvoj i to je drugačije. I ovo sad što mi se u ovih godinu dana desilo su baš potpuno drugačije uloge. To je ono što mi je zanimljivo i što me drži da se radujem svakom poslu. Naravno, ja ne mogu da pobegnem od svog fizikusa, ali me pronalaze u nijansama. Mogu da budem i lokalni detektiv i kabadahija, kao u Kalkanskim krugovima. U novoj seriji koja se snima – „Feniks“, igrao sam advokata.

U jednoj od većih uloga koju je snimao Ljubišu Milišića ćemo moći da gledamo u seriji Kljun

Mogu da najavim da uskoro počinje da se emituje i serija Kljun na TV Nova S gde igram inspektora Žiku Debeljačkog. To je jedna priča, opet, posebna koja se snimala po Vojvodini. U Subotici, Pančevu, Senti… Tu sam imao možda i najveću ulogu do sada.

Korona je najviše štete donela mladima i glumcima bez stalnog angažovanja

I glumu je, kao i mnoge druge profesije, pogodila korona. Koliko su uloge i ovo što ste radili za serije uspele da nadoknade to što se u pozorištima nije igralo ili što se igra pred značajno manje gledalaca tokom ove tzv. nove normalnosti?

“Nova normalnost” je i u ovih godinu dana imala svoje promene na ovakav ili onakav način. U jednom trenutku smo počeli da igramo predstave, pa smo prekinuli, pa se sada igra skromno i uz malo publike. Pa produkcija onda, pošto ima malo publike odlučuje da ne igramo predstave sa puno glumaca, već samo one manje komade u kojima igra nekoliko ljudi. Uglavnom, život u pozorištu je za ovih godinu dana izgubio 80 posto svog pristustva u smislu susreta sa publikom i broja igranja predstava. Mislim da smo prilično postradali. Ali, pozorište traje vekovima. Ova jedna godina pauze neće ništa promeniti.

Meni je žao mladih ljudi koji su tek izašli sa akademije i koji su trebali da rade i da usavršavaju svoj zanat. Za njih je ta godina jako bitna. Oni su najviše pogođeni. Kao i glumci koji nemaju stalno angažovanje. Jer tu je egzistencija dovedena u pitanje. I to je ono što je najstrašnije što se desilo. Ako ovo jeste naša “nova normalnost” života, mislim da ta “nova normalnost” koja je bila proteklih godinu dana u pozorištu ne sme da bude “nova normalnost” pozorišta. Moramo naći način da budemo sa publikom i da se u mnogo većoj meri igra. Za svako društvo je jako bitno da ima kulturu i pozorište. Jer ako toga nema onda se postavlja pitanje ko smo mi. Onda nam džaba i novci i sve drugo. Nadamo se da će ovo sve proći i da ćemo se od septembra vratiti u normalu.

Premijera je bilo i tokom korone, ali te predstave trenutno ne žive

Da li je bilo novih komada i premijera u pozorištu tokom pandemije ili su projekti zaustavljeni?

Uprkos koroni bilo je i novih pozorišnih komada. Nešto je čak i doživelo svoju premijeru u trenucima kada su mere popustile. Dešavale su se premijere i dešavaju se, ali te predstave ne žive trenutno. Ne igraju se. Imao sam premijeru u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku u septembru. Odigrali smo dve reprize u oktobru i od tada se ova predstava ne igra. Predstava Bura u Srpskom narodnom pozorištu u kojoj ja ne igram, je odigrana premijerno u oktobru i posle toga nije igrana dva meseca. Manje predstave, sa dva-tri glumca, koje su doživele svoje premijere se tu i tamo igraju. Ali, pravo pozorište gde su ansambli, muči svoju muku zbog korone. Od toga da je bilo zatvoreno da publika ne može da dođe na predstavu, do toga da se, kada puste publiku, neko od glumaca zarazi, pa moramo da otkažemo…

Novosadski novi teatar trenutno igra u Srpskom narodnom pozorištu

Deo ste i Novosadskog novog teatra. Koliko je on delio sudbinu svih ostalih pozorišta tokom prethodnih godinu dana?

Novosadski novi teatar je izašao sa jednom premijerom. Predstava se zove Amateri. To je odličan tekst koji smo priredili na radost publike. Reč je o manjoj predstavi sa četiri glumca. Mislim da smo i ovaj put potrefili ono što je interesantno publici. Premijera je bila krajem januara i do sada je izvedena 4-5 puta. Nažalost, ne igramo u svom prostoru, jer se on nalazi u okviru gimnazije Laza Kostić na Telepu, nego se predstava igra u Srpskom narodnom pozorištu, na njihovoj sceni budući, da imamo dobru saradnju sa tom kućom. U gimnaziji ne postoje uslovi da se trenutno igra, jer škola trenutno ne radi. Taj prostor je fantastičan. Imati pozorište u školi je izuzetno redak slučaj. Igramo, dakle, na Sceni Pera Dobrinović, gde u normalnim uslovima može da stane ukupno 370 ljudi. Sada trenutno je dopušteno prisustvo publike koja broji 80-100 ljudi.

Nije dobro podilaziti publici

Kakva je po Vašem mišljenju zrenjaninska publika i šta treba da se promeni, pa da više sugrađana postane pozorišna publika?

Nadam se da će se nešto promeniti u zrenjaninskom pozorištu. Zrenjaninska publika je kao i svaka druga. Ono što joj se nudi, ona to gleda i donosi svoj sud koliko će da dolazi u pozorište. Određuje se prema tome šta kuća nudi. Poslednjih godina ono što smo nudili publici bilo je šareno i tako nam je publika i dolazila. Iz perspektive toga da je bila korona i da je bilo problema koji ne zavise samo od ljudi iz pozorišta, ipak, ne mogu da donosim neki definitivni sud. Ali, mislim da mora da se dovede sasvim drugačije stanje u odnosu na ono što je bilo pre i kada je reč o repertoaru i što se tiče načina na koji to nudimo zrenjaninskoj publici.

Pamtim vremena kada je zrenjaninsko pozorište nalazilo načina da igra i više predstava i da imamo različitu publiku. Publiku treba negovati i profilisati. Ona treba da razgovara sa nama i da bude naš saradnik u igranju predstava. Čim pozorište krene da podilazi određenoj vrsti publike to nevalja. Mislim da smo imali takvih nekih grešaka u prethodnom periodu. Nije sve bilo dobro osmišljeno i organizovano. Imali smo neke predstave koje su bile dobre, ali zbog pristupa i načina na koji su se nudile zrenjaninskoj publici nisu bile toliko gledane. S druge strane nešto za šta ja mislim da je urađeno ad hoc i da je nuđeno na sva vrata je za posledicu imalo to da nam dolazi publika koja u pozorištu očekuje samo zabavu. Biće dana, biće bolje. Čvrsto sam uveren.

Gotovo četvrt veka igranja na daskama koje život znače u zrenjaninskom pozorištu

U zrenjaninskom pozorištu ste od 1997. godine. U poslednje vreme igrali ste u predstavama Čovek je čovek, Čudovište, gospodin Mokinpot, komandant Sajler. Kada ćemo imati priliku ponovo da Vas gledamo?

Odmah pošto sam diplomirao, zaposlio sam se u NP “Toša Jovanović”. Od septembra 1997. godine pa sve do danas sam član ansambla. Možete me gledati u predstavi komandant Sajler 16. aprila. Znači vidimo se uskoro.

Takođe, u Srpskom narodnom pozorištu je za 23. april planirana premijera predstave 18 mačaka i limar Herman Brum. Trenutno sam došao sa probe Višnjika u Srpskom narodnom pozorištu. Rade Milenković režira Čehova. Premijera bi trebalo da bude u maju. To je nešto čemu se radujem. Zasta je privilegija u bilo kom vremenu susresti se sa takvim jednim piscem kao što je bio Čehov.

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh