I love Zrenjanin portal

  • Univer export
  • Kuća zdravlja
Kultura

Lepo su se igrali, ali da igračka ne postane plačka

„Lepo su se igrali, ali da igračka ne postane plačka (ili, o opasnostima od lakoće glumačkog gesta)“

 

O novoj pozorišnoj predstavi Fransisa Vebera „ Večera budala“, u režiji Olje Đorđević, iz ugla kritičara

 

Vodvilj, kao podžanr komedije, pored dopadljivosti i lakoće, već u svojoj strukturi i pozorišnom mehanizmu ima ugrađenu dozu preterivanja. To je, naravno, zbog toga što je prevashodno namenjen zabavi a ne nekim „višim“ teatarskim ciljevima.  Zato je svako njegovo postavljanje, na iole zahtevniju scenu, koja nije isključivo bulevarska, delikatno skoro kao igranje nekog klasika.

I Taxi Zrenjanin

vecera-budala2

Glumci najčeće uživaju u igranju vodvilja, ali kao neminovno će se nadviti nad njihovu ulogu, čak i nad čitavu predstavu. U zrenjaninskom izvođenju komedije/vodvilja francuskog savremenog, prevashodno filmskog autora Fransisa Vebera „ Večera budala“, bilo je skoro svega od pomenutog. A reč je o dobro skrojenoj bulevarskoj komediji zabune, u kojoj postoje svi elementi dobre večernje razbibrige: intligentni komični zaplet, glumački predlošci spremni da komediju zabune, vrte do iznemoglosti, a na kraju (prividno) glavni junak  dobija poduku za sve loše što je uradio za života. Veberovo delo kao da je moderna verzija novoantičke komedije u kojoj se kombinuju elementi komedije karaktera i komedije intrige. 

Ova pošalica i poruga iz života Pariza, međutim, nema neke dublje sociološke aktuelnosti, osim onih vanvremenskih i opšteljudskih, te bi bilo pogrešno učitavati ih u nju. Čitanje teksta od strane Olje Đorđević, rediteljke ove predstave, bilo je precizno, dosledno i pregledno. Poštujući izvornu topografiju komada, ona je omogućila predstavi da se logički i konsekventno razvije i odmota. Tempo i tajming događanja, toliko važni za vodvilj, funkcionišu na zavidnom nivou.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

vecera-budala4

Radnja i njeni rukavci se šarmantno prepliću i tako glumcima zadaju veliki prostor za igru. Tu se, međutim, otvara i najosetljiviji problem ove predstave, za koju ću reći da je premijerno dobro, čak efektno izvedena, ali je istovremeno otkrila potencijalnu scensku opasnost, koja može uslediti već posle nekoliko repriza.

Naime, „Večera budala“ u zrenjaninskoj postavci, već u prvom izvođenju je dostigla kritičnu tačku glumačkih egzibicija,  onoga što se drugim predstavama dogodi tek kod dužeg igranja – onda kada se akteri „otmu“ od autora i reditelja. Hoću da kažem da su poneki od izvođača ove predstave po Veberu, već na prvom izlasku pred publiku igrali na samoj ivici funkcionalne i kontrolisane glume. Kao da ih je od „šmiranja“ i estradnog preterivanja delio samo jedan potez. Vodvilj jeste takav  delikatan žanr, ali ipak zahteva kontrlolu te scenske lakoće preterivanja.

Inače, jedan dosta podmlađeni sastav iz zrenjaninskog glumišta hrabro se borio sa izazovima ove komedije. Pomalo heterogeno, kada je u pitanju usaglašeni stil  i ukus glume, sa mnogo entuzijazma i poletno ostvarili su našu verziju likova i tipova sa francuskih meridijana.

Njihova se gluma, unutar, da još jedanput naglasim, dobro uglančane strukture, kretala od realističke i previše oprezne role Nataše Luković, u ulozi Kristine Brošan, preko  nešto naelektisanog, i u fizičkim radnja ekpresivnog Dejana Karlečika ( Pjer Brošan), te žovijalno „parfemisanog“  i groteskong Jovice Jašina, odnosno smešno „naduvanogpaizduvanog“ revizora Lisjena Konjala, koga, skoro do pred sam kraj, dobro igra Zvonko Gojković, do zaključno debitantskih ostvarenja Stefana Juanina ( zapaženog) i Aleksandra Došena.

vecera-budala3

Dvoje važnih aktera sam namerno izdvojio kao paradigmatične za ovo premijerno izvođenja „ Večere budala“. Reč je o Jeleni Šneblić koja tumači „ kontraverznu“ Madlen, unutar one glume za koju se kaže da je efektna, i Saši Latinoviću čiji Fransoa Pinjon, predstavnik „ budala“ (pre)često ide samom ivicom funkcionalne i kontrolisane glume. Katkad čak i iskorači na drugu stranu. Stvar postaje  komplikovanija kada se ima u vidu da je to lik oko koga se obrće, ne samo radnja, već stil i ukus ove predstave. A rešenje je jednostavno, inače talentovani Latinović, mora samo da svoju rolu „ peva za oktavu niže“. Uz, podrazumevajuću asistentiju rediteljkinu.

Inače, ovaj se komad igra u jednostavnim i savremenim kostimima Milice Grbić Komazec i primerenoj  scenografiji Divne Radosavljević Milović. Akteri su se lepo igrali, deo publike je jako apalaudirao i uživao.

U nastavku života ove predstave valjalo bi se posvetiti zahtevnijoj publici i nijansama glumačkih zadataka. A za to postoje preduslovi.

Zoran Slavić, književnik i publicista

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh