Kritika o predstavi "Avgust u okrugu Osejdž": U vihoru porodičnih tajni

68. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE

DNEVNIK KRITIČARA – DAN 6.

„Avgust u okrugu Osejdž“, Narodno pozorište/Narodno kazalište/Nepszinhaz Subotica

režija i izbor muzike: Aleksandar Božina

Snažan i pročišćujući tekst savremenog severnoameričkog autora Trejsi Letsa, scenario za film i dramski format, posle svetskog uspeha postaje i naša pozorišna tema. Posle izvođenja u Ateljeu 212, u veoma snažnoj glumačkoj podeli, ovog puta Aleksandar Božina sa Subotičanima postavlja ovaj tragično/komični/humorni komad na scenu. Ako bih pokušao da sažmem dvoipočasovna zbivanja, koja Lets, kao isečak iz porodičnog života sa američkog juga uzima kao temu, u duhu Foknera, Tenesi Vilijamsa ili Juđin o Nila, to bi izgledalo ovako – porodične tajne, bol, bolest, zavisnost, raspad, intrige, sve to u okruženju dominatne ali “oštećene” žene u očajničkom pokušaju da zadrži kontrolu i dominaciju po svaku cenu. Sve je puno promašenih sudbina na jednom mestu, u jednoj kući, jednog sparnog avgustovskog dana. U Americi, a kao da je svuda!

Negde posle polovine predstave publika verovatno pomisli da se dalje ne može, ali se onda porodični vihor Vestonovih pretvori u vrtlog preljuba, rodoskrvnuća, nasilja…

U prividu površnosti koja se prepliće sa bespomoćnošću, otvaraju se pred publikom krugovi nekog umekšanog, ali ne manje užasnog pakla. Trejsi ispisuje dramu u kojoj nema pozitivnih junaka, svi su zahvaćeni, manje illi više, porodičnim “ludilom”, grehom ili bez perspektivnošću života u “rupi na kraju sveta”. Oni koji nisu negativci jesu glupi, tupi, bezvezni ili histerični.

Božina se u svojoj postavci drame do detalja drži originala, srećom ne filmskog, jer bi se tada našao u zamci. Zapravo, on pojačava intenzitet iskazivanja emocija i frustracija, što naročito pogoduje centralnom liku Vajolet Veston, odnosno Gordani Đurđević Dimić koja je svojom glumačkom energijom, sposobnošću transformacije, preživljavanje patnje,agresije, zavisničkog ludila i zanemelih porodičnih osećanja, liči na otisak u negativu Brehtove Majke Hrabrosti. Naravno, po pardoksu svemoći. Taj personalni momenat je dao pečat kompletnoj predstavi, koju Božina razlaže sa dovoljno nijansi, ali pomalo statično bez želje da do kraja opredeli vladajući “ton” predstave. On logički pomera scenske punktove, glumce/likove vodi oprezno tako da se oni smenjuju po diktatu razotkrivene prošlosti, vrteći se, naravno, u začaranom krugu majke Vajolet, koja je svojevrsni zavisnik tableta i volje za moći! A istovremeno i bolesna, žrtva porodičnog života koji kao imenitelj ima – sebičnost!

Sa Barbarom Fordram koja na sceni opstaje pored majke, sa željom da to bude barem odnos uporednosti, Suzana Vuković se hrabro nosi, valjano održa kontinuitet lika. I sasvim uverljivo preživljava pad iz dominacije među “poražene”. Vladimir Grbić je kao Bil Fordam dosta prazan ali tako je i napisanu ovoj drami jakih i violentnih žena. Međutim, Jovana Belović deluje sasvim sveže, tipično i egzaltirano kao njihova kći tinejdžerka Džin. Sanja Moravčić je kao Ajvi dovoljno apartna da bi uplovila u “problematičnu” vezu sa bratom koga Igor Greksa ostvaruje na granici osujećenosti. Maja Peković oživljava Karen Veston sa malo više “naelektrisanosti” nego što je potrebno. Vesna Klajić Ristović, kao Mari Fej Ejken, od početka igra previše samozadovoljno tako da “otkriće” preljube u porodici ne deluje dovoljno psihološki pripremljeno, dok Ljubiša Ristović njenog supruga ostvaruje dosta plodno, bez nagoveštaja da bilo šta sluti iz porodične prošlosti. Kristina Jakovljević kao Džona Monevata, indijanska bedinerka, dobra koliko su joj pisac i reditelj dopustiili, dok je Miloš Stanković dovoljno “neprijatan” kao “verenik” Stiv Hajdebreht.