68. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE
DNEVNIK KRITIČARA – DAN 4.
“Smrt čoveka na Balkanu”
Narodno pozorište Kikinda, tekst i režija: Miroslav Momčilović
Oprostiće mi veliki Gogolj što sam u sintagmu o njegovom uticaju na sveukupnu modernu satiro/komediografiju ubacio našeg Nušića, ali taj mi se zaključak neodoljivo nametnuo posle odgledanog pozorišta koje je prikazalo Momčilovićevu verziju“ožalošćene porodice”. Začudno je što to nisam shvatio posle više puta gledanog filma, već mi je sinulo tek posle desetak minuta posmatranja kikindske predstave.
Da budem jasniji, ne liči komad “Smrt čoveka na Balkanu” toliko na Nušića koliko su naše balkanoidne naravi, karakteri i “rituali” istovetni. I iskrsli su tek na teatarskoj sceni. Jer, Miroslav Momčilović je osoben i nadaren filmski autor, zapažen po posebnom, iskošenom, ponekad bizarnom “rakursu”, opredeljen da načinom i stilom koji se odlikuje kombinacijom dokumentarnog i umetničkog, zahvata stvaran život, danas i ovde. Da ga prikazuje u naravi, otkriva njegove apsurde, bizarnosti. I blago ih ismeva. Zato je odabir tragikomičnih, malograđanskih, atavističkih, glupih i mutnih životnih situacija, njegov autorski isečak, ne slučajni, već intuicijom odabran iz miljea u kome živimo i mi današnji. Koji i dalje jesmo deo Nušićevog sveta, dok su oni talentovani i posebni, sam Nušić! Koji mi se “ukazao” dok su Kikinđani igrali svoje “pozorište”.
Dakle, Momčilovićeva “Smrt čoveka na Balkanu” jeste na neki način presna, dokumentarističkija, ovovremena “nušićijada”, koja je u filmskoj verziji delovala više kao autentičan humorni stetoskop u srž naših naravi. Priča, koja se od tragičnog događaja, samoubistva poznatog kompozitora, posprdnog “bdenja”, preko razgorevanja primitivnih instikata, malograđanštine, pohlepe, rasplamsava u ismevanje društvenih mehanizama, na kraju pretvara u groteskno i karikaturalno finale, koje, nažalost, previše liči na život oko nas. U kome jesmo do guše. Činjenica da ta slika, insert, “snimak”, ili digitalni zapis, možda baš sa one kamere u stanu kompozitora Matića, kada se ogole i oslobode šminke, liče na nekog ili nešto, nije “krivica” Miroslava Momčilovića. Pogotovo kada je u pitanju njegov istoimeni film, koji ima svoju “sintaksu”, tajming, rakurs i “zum”. Svoj ugao i virtuelni prostor.
U prenošenju tragikomične priče u drugi medijum, na scenu i njene zakone i izazove, trebalo je mnogo stvari prilagoditi, doterati, čak i izmeniti. Jer, sve ono što filmski zapis u “jednom kadru” donosi, izazovna dubina i “nemilosrdna i gladna” čeljust pozornice začas može da razori. Kada ovo kažem, prevashodno mislim na realizatorsku potrebu da se osmisli potpuno različit ”mizascen”, odnosno smisao i dinamika scenskih kretnji, čime se dolazi do problema tajminga, odnosno unutrašnje organizacije scenskog vremena. U čemu je i najveći problem ove kikindske predstave. Jer samo nekoliko sekundi “praznog hoda” na sceni deluju kao kastrofa u najavi: A toga je pomalo bilo i u ovoj predstavi, koja je morala da bude ne samo različita od filmskog “predloška”, već i sasvim drugačija! Što je režija morala preduhitriti.
Kada je, sa kikindskim ansamblom postavljao na scenu svoj “film”, Momčilović je to učinio suviše bukvalno, što je i očekivano jer je uspešnost prethodnog ostvarenja zavodljiva zamka. Kao da je zaboravio kako je Draškićeva pozorišna verzija Kovačevićevih “Maratonaca” dovoljno i inteligentno različita od filmske, koju potpisuje Slabodan Šijan.
Ostvareni teatarski format dela “Smrt čoveka na Balkanu”, autora Miroslava Momčilovića, u produkciji Narodnog pozorišta iz Kikinde, i pored posvećenog zalaganja ukupnog ansambla, posebno dvojice veoma inspirisanih aktera, Mihaila Laptoševića i Branislava Kneževića, zapažene Mine Stojković, i sasvim lepog odaziva u Festivalskoj publici, ipak nije bio dovoljno respektabilan. Pogotovo u ovogodišnjoj festivalskoj konkurenciji.
Zoran Slavić, kritičar i publicista
Raspored izvođenja PREDSTAVA i PRATEĆI PROGRAMI 68. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine
.gif)
.gif)
