Jovan Torački: Ništa nam nije preostalo, osim vere i borbe

Jovan Torački je naš sugrađanin, i glumac Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“. Pored pozorišnih predstava, mogli smo ga videti i u parcijalnim filmskim ulogama, u ostvarenjima „ Montevideo“, „Hadersfild“, ali i u serijama „ Sumnjiva lica“, „Čizmaši“, „ Urgentni centar“… Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima je i nagrada „Milan Srdoč“.

Za koji period se vezuje početak Vašeg glumačkog stvaralaštva?

Jovan Torački: Nisam ni svestan kada sam tačno počeo da se bavim glumom, glumimo mi svi više ili manje i privatno. Ne računam da je početak onda kada sam zvanično postao profesionalac. Moji nezvanični počeci vezani su za period kada sam imao 7 ili 8 godina. Tada sam dedi i babi pravio lutkarske predstave. Rezao sam karton iz „Zabavnika“ i pravio scenu, ili ekran. Lutke sam pravio od ljuski od jaja, koje sam stavljao na prste i tako animirao, a priče sam izmišljao. Kada sam pošao u školu, već sam uveliko osećao taj dar u sebi. U srednjoj školi sam znao da napravim razliku između realnog i glume. Imao sam izgrađen instinktivni kriterijum, po pitanju glumačkog izražavanja, i predstavljanja glume kao takve. Instinktivno radim i dan danas.

Kakav je život jednog glumca?

Jovan Torački: Glumac danas ne živi ni bolje ni gore od ostalih ljudi. Razlika je možda u tome, što zbog posla kojim se bavimo, intenzivnije osećamo neke stvari. Takođe, jedan glumac teže podnosi sadašnje stanje, i društvenu degradaciju, kao i moralnu, i uopšte – pad sistema vrednosti. Trudimo se koliko je do nas, da se preispitujemo igrajući određene uloge. To je naša prednost u odnosu na ostala zanimanja, jer možemo da vidimo gde smo duhovno i moralno. Kao kada čitate dobru knjigu, i onda prepoznate vaše reči, izrečene kroz prizmu tog pisca. Čovek može da se izrazi kako god želi, i može da se ostvari gde god živeo, ukoliko nosi u sebi ljubav i talenat prema svom poslu.

Koliko je potrebno uložiti sebe u transformaciju za potrebe jedne uloge?

Jovan Torački: Kada je u pitanju transformacija, dok ne uđemo potpuno u materiju, nekada nam se čini kao veoma lako i blisko. U tom momentu ne poznajemo koncept rada reditelja, bez obzira da li smo i pre radili sa njim. Nekada se komplikovanije uloge lakše ostvare. Kada se prepoznate, treba bežati od samog sebe i od šablona. Fizonomija i naše biće ne možemo previše izmeniti, ali se možete truditi da se distancirate od manira. Igrati različite uloge, koje čak ni žanrovski nisu slične, zahteva ulaganje. Moj lik u predstavi „Heroj nacije“, kada sam prvi put sarađivao sa Egonom Savinom, činio mi se izuzetno bliskim. Kada je krenuo rad, mislim da ništa teže nije bilo. Možda me je ponelo, jer sam nakon ostvarenja uloge Kreonta u „Antigoni“, u režiji Jugoslava Majere, smatrao da ne postoji ništa što ja ne mogu. Lik Budimira Životića, koji ima narodno ime, sa metaforičkim značenjem u predstavi, bio mi je izuzetno težak, jer ja lično nisam bio zadovoljan, iako je dobro odigrano. Više sam igrao stanje, nego konkretnog čoveka. Samokritičniji sam nego što bi trebalo. Nikada ne možete znati da li ste baš na pravom putu. Predstavu osetite periferirnim čulom, meni uvek dođe nekako „sa boka“. Ne volim direktne pohvale, jer ih preispitujem, da li je to baš zaista tako. Više volim kada je to nešto spontano.

Pored pozorišnih uloga, imali ste i nekoliko ekranizovanih ostvarenja?

Jovan Torački: Postoji dosta epizodnih uloga koje sam odigrao, i koje mogu skrenuti pažnju. Ja sam kasno počeo sa medijskim predstavljanjem u filmu. To je neophodno za svakog glumca, jer donosi širinu, veći auditorijum i afirmaciju. Pružila mi se prilika da se sve to proširi van okvira pozorišta. Zadnje što sam na tom polju radio, jesu dve manje uloge. Jedna je u seriji „Nemanjići“, gde imam ulogu jednog od braće Nemanjića, Stracimira, i koja se očekuje početkom proleća. Druga je u seriji „Banatski razbojnici“, koja je vezana za naše prostore, u periodu između dva rata, za nju ne znam kada će se emitovati.

Dobitnik ste brojnih priznanja, među kojima je i nagrada „Milan Srdoč“. Koliko Vam to znači?

Jovan Torački: Nagradu „Milan Srdoč“ dobio sam na festu, na Čukarici. Draga mi je, jer sam se našao među nagrađenima zajedno sa Zijahom Sokolovićem, i jednim kolegom iz Zagreba. Naravno da su mi sve nagrade drage, ali i pohvala može biti značajna. Za mene lično najveću nagradu predstavlja posveta u knjizi Steve Žigona, koji je napisao da voli moj talenat, i da ga negujem srdačno. Takođe je napisao u jednoj afiši da bih, ako bi on ikada imao pozorište, ja bio jedan od prvih glumaca koje bi angažovao. To mi je jedna od najzačajnijih „nagrada“, mada moram priznati, da festivalske takođe puno znače. Nagrade pomalo podižu samopouzdanje, ali ga više podigne ili spusti reakcija publike, kada se podigne zavesa. Imam tremu, jer sam svestan odgovornosti i želje da se lik donese što bolje.

Da li je, i u kolikom opsegu prisutna borba sa alter egom?

Jovan Torački: Alter ego je stalno prisutan, i pre ega. Kod mene on stvara ego. Sve što sam sa sobom uočavam, sublimiram i gledam, filtrira se i iznosi u čitanju i predstavljanju karaktera koji se glumi. Ne treba glumiti, već treba opravdavati. Kada je gluma, ona je lažna, jer se namešta i pogrešna je, više je poistovećivanje i imitiranje. Treba tražiti iznenađenje i neobičnost, koji ima i najjednostavniji lik. Stalno se trudim da bežim od alter ega, i tražim nešto, gde sve zajedno jedno drugo podupire. Treba stalno menjati pomerati i pokušavati, i zato su te probe dragocene. Treba naći to zrno istine, u psihologiji, i onda ako to izađe gestom, nije nešto pogrešno. Stavljajući sebe u situaciju nekog lika, i čitajući njegove trenutke, vi ne možete da ne pretpostavite sebe. I vi dobijate dragoceno iskustvo. Našavši se u toj pretpostavci, trudite se da razumete, a ne možete da razumete, ukoliko niste doživeli, tako da verovatno postoji neko olakšanje kroz glumu, čak i kada nismo svesni.

Da li postoji lik koji ste glumili, a koji može da okarakteriše Jovana Toračkog ?

Jovan Torački: U pitanju je lik, za koji sam dobio jednu od prvih nagrada na „Vojvođanskim susretima“. Predstavu je režirao Stevo Žigon, Čehovljevo delo, „Ivanov“, u kojem igram lik Borkina, gde je oslikana borba sa problemom, koji čovek uspeva da prevaziđe. Kompleksan je lik, iako je uloga srednjeg opsega. U njemu je sažet karakter čoveka, koji je meni poznat i blizak. Jedan životni presek u dramama, koncentrat života gde su rečenice jake i tačne, iskrene i istinite. Kad sam zamišljao ko se poklapa sa mnom, meni se nametne i poklopi, tačnije zaliči da bi moglo da bude, može da se uzme parče tog lika. Ne postoji sto posto identičan lik iz literature, koji može da se oponaša i izmitira.

Pored serija koje ste pomenuli, gde Vas još možemo gledati?

Jovan Torački: U pozorištu me možete gledati u predstavi „Zrenjanin“, koja je tačno predstavljena i tačno glumački pokrivena. Ona je sada jedna od naših stubova naše kuće, i tiče nas se tematski. Uskoro radimo i novi komad, pod nazivom „Nemam da platim i neću da platim“ u kojem ću takođe igrati. U pitanju je komedija, i biće veoma interesantna. Moja poruka svima je da nam ništa nije preostalo, osim vere i borbe.