Jedna siromašna letnja premijera

PREMIJERA PREDSTAVE „SUTRA ĆE BITI BOLJE“ EVALDA FLISARA

„Prosečno scensko izvođenje sa  jednim natprosečnim glumačkim ostvarenjem“

Bilo je svojevrsne, najviše meteorološke i socijalne,  ironije u premijernom izvođenju dramskog teksta  Evalda Flisara „Sutra će biti bolje“, na sceni Narodnog pozorišta „ Toša Jovanović “.  Kulturološki, ontološki i fenomenološki konteksti ovog izvođenja kulture u zemlji Srbiji ovog trenutka takođe zaslužuju mesto u ovom premijernom osvrtu, ali ovogodišnje leto ne bi izdržalo takvu količinu  pametovanja.

Naime, tog petka, u pozorišnoj sali je bilo toliko vruće da je pozorišna estetika ustknula pred izuzetnom profesionalnom etikom koju su ispoljili glumci na sceni. Ni činjenica da je usijana dvorana, sistemom obrnutog efekta, ovaj Flisarov dramski kontekst nesvesno usmerila ka ozbiljnosti i slojevitosti interpretacije, nikako ne umanjuje zaista respektabilnu samodisciplinu četvorice zrenjaninskih glumaca.

Znači, reklo bi se, leto je krivo za sve! Što je samo delimično tačno. Ono, to jest omorina u sali, nije, međutim, nimalo zaslužno za celovitu, precizno osmišljenu i punom snagom odigranu rolu Ljubiše Milišića, koji je zastupao lik Nikolaja Nikolajeviča Rembranta, sa dovoljno otklona, koji dobar glumac mora da ima prema ovakvim scenskim junacima. Rekoh, klimatski kolaps je na određeni način „presložio“ aluzivnost i asocijativnost Flisarevog dramskog predloška – četvorica njegovih zrenjaninskih zastupnika, nesvesno su, kako je predstava odmicala, a znoj osvajao njihovu scensku odeždu, u odlučnosti da sačuvaju sospstveni dignitet, podizali  intenzitet i koncentraciju igre, i time davali na značaju i onim delovima teksta koji, bez obzira na autorove namere, nisu dovoljno definisani i domišljeni…

Neko bi rekao da je Flisarov dramat više vešt i eruditan a manje duhovit nego mudar, što nije daleko od istine. Ali ga tako treba i igrati. Bez zablude o velikoj umetnosti. Režija Marka Đurića, kao da se pomalo izgubila u nedoumicama žanra i prevelikog broja aluzivnih dimenzija koje Flisar otvara u ovom delu. Jer, njegovovo, Flisarovo, meandriranje između priče o otuđenju kao preduslovu totalitrane svesti, odnosno duhovite rasprave o poreklu i mentalnoj uzrokovanosti svakojakog diletantizma i proizvoljnosti, i konačno preplitanje brojnih referenci na Ibzena, Beketa i Čehova, zahtevalo je odlučnija razgraničenja. Takvu  kristalizacija temata i žanrova su  negde, u tekstualnim najavama premijere, autori ove predstave čak i tačno definisali, nagovestivši željeni žanr ove predstave – kao tragikomediju, ali je, nažalost, nisu dosledno  na sceni proizveli. Možda i zbog toga što  lik Alekseja Ivanoviča Miškina, koga zastupa Miljan Vuković, od Flisara dobija, umesto tragičnosti inpute patetičnosti, koji se u kontrapunktu sa parodijskim, u preovlađujućem stilu komada, pokazuje  kao boja bez ukusa!

Ovaj glumac, bez rediteljeve snažnije intervencije, nije imao baš prevelike šanse da nadvlada ovu manjkavost koja se uspostavlja kao presudna neodrživost predstave. Ovakav sud neminovno vodi ka zaključku da bi Đurić rezolutnijim odnosom prema razlivenim intelektualnim i etičkim ambicijama Evalda Flisa, savremenog slovenačkog pisca, ovoj predstavi obezbedio jasnije scensko trajanje. Za razliku od Miljana Vukovića, čija je uloga obeležena nesporazumom pisca i reditelja, Mirko Pantelić, koji glumi dopadljivo Ivana Aleksejevića Nižinskog, pridružuje se  parodijskoj liniji ovog teatarskog izvođenja koju zastupa Ljubiša Milišić. Dragan Đorđević je , ne toliko karakterom lika koliko nedovoljno prerciziranom dijaboličnošću ovog ljudskog tipa koji postoji na granici između skribomana i potencijalnog staljiniste, bio u izuzetno delikatnom glumačkom raskoraku. Njegov Ivan Petrovič Jesenjin, međutim, u daljim izvođenjima ovog komada može odvesti predstavu u gledljivu parodiju ljudskih slabosti, gluposti i nepočinstava, tako što će elastičnje naglasiti tragikomičnost netalentovanih palanačkih „genija“.

To što sam u naslov ovog prikaza uneo reč „siromašno“, nije toliko posledica stanja kulture u zemlji Srbiji, koliko neodoljiva iritativnost vizuelnog utiska kojim me je opteretila scenografija predstave. Jasna mi je namera autorke da to bude scenski minimalizam, ali nije uspelo. Jer, umetnost svedene forme počiva na snazi izostavljenog, dok je scensko siromaštvo nešto drugo. 

Dakle, ovo je bilo jedno prosečno scensko izvođenje sa  jednim natprosečnim glumačkim ostvarenjem. Da će sutra biti bolje, garantuje mi činjenica da ovo pozorište, u vremenu opšte krize pred-evropskog vremena, ne ide ispod dozvoljenog nivoa. I da, skoro zaboravih, gospodin gradonačelnik, Ivan Bošnjak, za razliku od svojih prethodnika, postaje redovan posmatrač pozorišnih radova! Što je samo po sebi dobar znak.

Zoran Slavić, književnik i publicista

Foto : Narodno pozorište “Toša Jovanović”