Izvođenjem obnovljene predstave „Bajka o Majušku„ i to vrlo efektno i kvalitetno, Lutkarska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ započela je novu sezonu na promišljen i znakovit način. Udeo autora teksta Karela Novaka, u ovom slučaju, nije zanemariv ali za mnogostrukost značaja ovakvog repertoarskog poteza veći je udeo produkcijskog i autorskog dela ekipe, koja potpisuje ovu re-premijeru.
Nekim logičnim redom, priča o, ne samo pozorišnom, uspehu izgleda ovako: 1988. Srboljub Lule Stanković, tada anfan teribl lutkarstva u nas, kasnije prestižan reditelj, dok je danas pomalo zaboravljeni klasik, postavlja na scenu Novakovo delo „ Bajka o Majušku„ namenjeno najmlađem pozorišnom uzrastu. Bila je to dobra i gledana predstava, jedna u nizu njegovih neobičnih i kvalitetnih inscenacija. Popularni, ali veoma zahtevni i autoritativni Lule Stanković u ovom pozorištu potpisuje preko deset režija. Iz tog niza bih izdvojio „ Carske pevače“, „ Malu ružu“ i neponovljive bitefovske „Mitove balkana“. Odluka rukovodstva pozorišta da obnovi ovu predstavu, pored umetničkih i personalnih razloga, svakako da se bazirala i na aktuelnom materijlanom stanju srpske kulture, što nikako ne devalvira repertoarske motive, već može da posluži kao primer racionalnog i odgovornog ponašanja.
.jpg)
Međutim, tu ne prestaje šira pozorišna kulturološka akcija: oko revitalizacije „ Majuška“ uspostavlja se ideja obeležavanja rediteljskog rada Srboljuba Stankovića Luleta. Njegov rad u Zrenjaninu predstavljen je kratkim filmom kao svojevrsnim omažem ovom po malo zaboravljenom velikanu lutkarstva.
Posle ovih produkcijskih i civilizacijskih vrednosti ovog izvođenja predstave „ Bajka o Majušku„, stižemo i do same re-premijere. Ekipa zadužena za obnovu ove predstave, posle 25 godina, u znatno izmenjenim društvenim i kulturnim okolnostima, sastavljena je od nekadašnjih i novih lutkara, dok je odgvornost da rukopis Srboljuba Stankovića Luleta oživi i prilagodi poverena glumcu u reditelju Jovanu Caranu. On je to uspešno i uradio, svestan da velikog prethodnika ne sme suviše da „prilagođava“ ali ni da ga, bez neophodnih intervencija prepusti dečijoj publici izmenjene optike. Caran, dakle, minimalno, približava Stankovićev stil i ukus deci, koja odrastaju uz estetiku crtanih filmova i televizije. Te se izmene mere nijansama, toliko malim da su u pojedinačnom detalju skoro nevidljive, tek se celinom predstave uspostavljaju i deluju. Zapravo, Caran je ovaj komad najviše podržao u ličnoj interpretaciji uloga pripovedača, oca i kralja, u koju je uneo energiju, lakoću i smisao za persiflažu, koje savremena deca lako prepoznaju. Jer, osnovna emocionalna i vaspitna poduka i poruka Karela Novaka, pa i Srboljuba Stankovića, možda bi, bez malo ironije u humora, u današnjem svetu, pa bio to i dečiji, delovali anahrono i patetično.
Taj Caranov stil i pristup, svako na svoj način, prihvatili su i ostali akteri ove predstave. Možda ponajviše Aleksandar Dragar, kao svirac. Senka Petrović je Majuška oživela sa dovoljno topline, iako sa nekom uzdržanošću. Kraljicu i majku igrala je Olgica Trbojević Kostić, a ulogu princeze – Snežani Popov – obe angažovano i koncentrisano, dok će lakoća doći sa igranjem.
Dakle, „Majuško“ je dokazao da se u kulturi može racionalno ponašati, podsetio nas na velikog Srboljuba Stankovića Luleta, ali i pružio priliku Jovanu Caranu za glumačku bravuru!
Na kraju, jedan dobronameran savet, pre svega Jovanu Caranu, kao glumcu, koji je briljirao na re-premijeri „ Majuška“. Taj prostor koji su likovi koje tumači „osvojili“ – jeste granična linija preko koje zabava ne sme da pređe, a da ne ugrozi emociju i izvorni stil Stankovića.
Zoran Slavić, književnik i publicista Foto : Narodno pozorište “Toša Jovanović”
.png)
.gif)
.gif)
