U Istorijskom arhivu Zrenjanina otvorena je samostalna izložba sugrađanina Vojina Mrakovića. Na njegovim radovima dominiraju motivi Zrenjanina, pa se ova izložba može smatrati i zanimljivom hronikom mesta u kojem živimo.
Izložba je otvorena na dan zrenjaninskog Društva Zavičajac, a pored podrške brojnih prijatelja i umetnika ovom autoru, bilo je vidno odsustvo predstavnika javnih institucija u gradu.
Jedan od umetnika, književnik Zoran Slavić analizirao je izložene radove autora.
„Zrenjaninac, ne po rođenju, ali po duši i sopstvenom opredeljenju, po profesiji inženjer hortikulture, Voja Mraković, decenijama, u osami intime i porodičnom okruženju, svoj imaginativni i emotivni doživljaj građanskog ambijenta i ovdašnjeg urbisa, prenosi na platna. To traje kao beleženje običnog i ličnog života. On živopiše javnu unutrašnjost grada. Unutar jedne vojvođanske sredine koja proživljava i preživljava meandre relativno mirnog života, koji je nastao pre, između i posle velikih Svetskih ratova.
Mraković to čini uporno, pedantno, nadareno i iskreno. Precizno, sa respektom i entuzijazmom. I veštinom koja se uspostavlja. Slika sliku lokalnog sveta. Naizgled statičnu ali stamenu i stabilnu. Zaustavlja u vremenu, ulice, zgrade, enterijere, mrtve prirode. Iz tople, ponekad preobične i žuljave intime, koja može da bude i oblačna i rutinom zarobljena.
Godinama, posle službenih obaveza, u popodnevnim i večernjim seansama, njegova je kičica pisala nepretenciozne ali uverljive zapise o gradskim fasadama i profilima, u čijem se kontekstu dešava banatsko vreme. U tim je decenijama sazrevala njegova veština i brusio se autentičan likovni rukopis. Koji je sveden, realistički siguran i oplemenjen nekom unutrašnjom toplinom.
Dok se u osami javljala slikarska veština, istovremeno se u Mrakoviću uspostavljala i svest o nemerljivosti zavičajnog kruga i duga. Njegove slike čvornih tačaka gradskog likovnog letopisa (gradska kuća, Bukovčeva palata, gradska biblioteka, katedrala, Ruska crkva, Uspenski hram, sudska palata, Sokolski dom …) čuvaju od zaborava, ne samo arhitektonski i građevinski gabarit prošlog vremena, već i samo vreme, koje se paletom ovog slikara neprimetno ali i neumitno ponovo uspostavlja. Reklo bi se, na trenutak, i samo u ovom okruženju zavičajne lamentacije. Ali, kontinuitet istorijskog ali i vanvremenog, slikovno-likovno-kontemplativnog, začinje se ili obnavlja u svima nama koji smo sposobni da ovakvo slikarsko posvećenje doživimo.
Trenutak nepatvorenog, nepatetičnog, odmerenog i otmenog zavičaja, koji nam Mraković priređuje, ovde u koordinatama jednog drugog i drugačijeg slikovnog, fotografskog umetnika – majstora dagerotipije Ištvana Oldala, doživljavam kao iskrenu, dobrodošlu, potrebnu i ugodnu posvetu obrazu zajedničkog grada.
Voja Mraković je, definitivno, mnogo više od zapisničara gradskih vizura. On je likovni svedok i protagonist, koji iz senke pobeđuje inerciju, tromost i površnost u koje nas povremeno uvlači zavičajna kob. On beleži lica našeg zavičaja, čuvajući ga istovremeno od banalnosti“.
Pročitaj jošvesti
.gif)
.gif)
.gif)
.gif)
