I love Zrenjanin portal

  • Univer export
  • Ultra Caffe
#mojeZRpozoriste

Ivan Đorđević u ulozi „Don Žuana“ konačno pred zrenjaninskom publikom

Za dve godine koliko Ivan Đorđević u zrenjaninskom pozorištu nije igrao Molijerovog „Don Žuana“ u istoimenoj predstavi, u društvu se mnogo toga promenilo. Informacija da će ova sjajna predstava o legendarnom liku, zavodniku sukobljenim sa okruženjem koje ga sputava, biti vraćena na repertoaru za januar, odvela nas je na jednu od proba. Kroz razgovor sa glavnim glumcem potvrdili smo onu tezu da se smisao Don Žuana kao lika menja onako kako se menjaju i okolnosti u društvu. Shodno onome što se u tom trenutku dešava u svakodnevnici, publika bolje ili pak nedovoljno dobro razume likove poput Don Žuana. Činjenica je da u svakome od nas može da leži jedan Don Žuan, ukoliko mu dozvolimo da bude deo naše ličnosti.

Tokom intervjua provlačila se i konstantno nametala reč „okvir“. Šta danas predstavlja društveni okvir i kako ga Don Žuan (u svakome od nas) odbacuje? To ćemo imati priliku da zaključimo u petak, 17. januara, nakon predstave koja će biti izvedena na dramskoj sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ sa početkom u 20h.

– Kako nakon pauze doživljavam predstavu? Pa gledano sa zanatske strane, vrlo je tricky. Dve godine uopšte nisam razmišljao o toj predstavi pošto je bila skinuta sa repertoara, a evo sada je vraćena pa ćemo videti kako će se ona uklopiti u vreme u kome danas živimo. Period pauze od dve godine nije mala stvar. I mi glumci smo u međuvremenu profesionalno odrasli i stasali, verujem da su nam negde i mišljenja, viđenja, stavovi, drugačiji. Predstava je specifična, sklonjen je taj „četvrti zid“, ima dosta interakcije sa publikom. I na osnovu toga ćemo videti kako oni danas vide i prihvataju Don Žuana i sve što sa njim ide, kaže na početku razgovora Ivan Đorđević.

I Taxi Zrenjanin

Da li je dobro to što se predstava u ovom momentu vraća na repertoar, gledano na ambijent u kome živimo?

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Ivan Đorđević: Svakako. Mi smo i onda kada je bila na repertoaru prvi put, učitavali i konotovali neke stvari u odnosu na dnevno-političku situaciju. U ovoj predstavi svako od glumaca ima priliku da – ako je dovoljno brz, lucidan i šarmantan – iskoristi priliku da prokomentariše nešto sa scene u svoje ime. Ne u ime lika koji igra. To smo upravo Dejan Dedić (u predstavi Zganarel) i ja često radili, posebno u zadnjih 6-7 igranja. Materijala danas ima puno. A da li ćemo nešto učitati, ubaciti, zavisi i od trenutka, publike, inspiracije, od brzine misli, situacije koja se namesti, da li nešto može javno da se kaže. Ja se toga ne libim. Mislim da pozorište treba da koristi tome, da pomera granice i da služi istini.

Koliki je danas taj prostor za pomeranje granica i javno iskazivanje stavova?

Ivan Đorđević: Pa vidite, zavisi. Prostor je onoliki kolika vam je hrabrost. Na sva „zvona“ se ponavlja da smo u vremenu u kome ne mogu da nam stavljaju okvir. Vi mene pitate o okvirima, a ja kažem da je stvar isključivo do hrabrosti.

Ko u današnjem društvu može da bude „Don Žuan“?

Ivan Đorđević: Pa ovako kako smo mi postavili predstavu sa Igorom Vukom Torbicom, Don Žuan može da bude svako ko ne želi da bude stavljen ni u jedan okvir. To je čovek koji je dao sebi za pravo da ima slobodu, da se ponaša onako kako on misli da u tom trenutku treba da se ponaša van okvira. Ne govorim sad o zakonskim, pravnim, moralnim, ali u okviru svojih delovanja. I da se bori za istinu. A svačija istina je drugačija, zar ne? U suštini se sve svodi na to da mi najbolje znamo šta je naša istina, i da znamo da okviri ne postoje. Eto takav je Don Žuan. Ne preza da sam sebi skine okove okvira.

Od svih likova koje si tumačio na pozorišnoj sceni, da li se neki duboko utisnuo u tvoju ličnost?

Ivan Đorđević: Don Žuan je definitivno taj lik. Dosta sam se mučio sa njim, prolazio kroz transformaciju. Ima sedam godina od kako smo uradili ovu predstavu i tada sam ja možda bio u nekim okvirima. Nisam toliko bio zainteresovan za svet koji nas okružuje nego sam imao svoje neke mladalačke ciljeve, ideje, želje koje su se menjale, a ovaj lik mi je pomogao da shvatim da je svet mnogo šira slika nego što je to mene u tom trenutku zanimalo, što me je okruživalo.

To znači da ćemo sada imati drugačijeg Don Žuana na sceni?

Ivan Đorđević: Verovatno. Ako budemo ostali na repertoaru, verovatno će to biti jedan „pun čovek“ koji se ne libi da kaže i pokaže, da razbija predrasude, da bude i amoralan kada to mora.

Šta doživljavaš dok tumačiš lika koji ima izraženu kritičku svest i koji ima zadatak da publici saopšti određenu poruku?

Ivan Đorđević: To je pitanje zadovoljstva, pogotovo ako se dese komadi velikih pisaca onih koji su učinkoviti i danas. Lakše mi je s te strane da neko pogura moju misao i da me dodatno okuraži da kažem nešto i u svoje ime, kroz određeni tekst i lik. Oslobađujuće je, katarzično. Jer vi nemate svakog dana priliku da iskažete glasno mišljenje, da stanete na trg ili neki balkon i da udarate u šerpe, a u prilikama za koje me pitate, čovek se isprazni. Ja se u takvim trenucima osećam zadovoljno jer sam rekao nešto ljudima u vezi čega oni mogu da se zamisle.

„Samo pomoću licemerja čovek može da se izbori sa porocima u vreme u kojem živimo“

Rezervacija karata za predstavu „Don Žuan“ 

PRED PUBLIKOM I NA SCENI BEOGRADSKIH POZORIŠTA I U TV SERIJAMA

– Trenutno igram dva naslova u Beogradu – „Carstvo mraka“ Igora Vuka Torbice u Narodnom pozorištu i u Akademiji 28 predstavu „Šta ćemo sad“ sa mojom dragom koleginicom Sofijom Juričan. „Carstvo mraka“ je genijalan komad. Sjajna ekipa i predstava, proglašena za predstavu sezone u Beogradu. Igramo je 2-3 mesečno i sala je svaki put puna. Bilo je pregovora da budem na Dramskoj sceni zrenjaninskog pozorišta, u redovnom repertoaru, ali zasad se to nije realizovalo. Pričali smo o kritički nastrojenim, „političkim“ predstavama, ali smatram da ovoj publici treba i ona druga strana pozorišta, kada ljudi mogu da dođu u pozorište, da se nasmeju i da uživaju u nekoj ljubavnoj komediji.

Kakav je tvoj trenutni angažman u serijama? Iz serije „Ubice mogao oca“ kao isti lik prešao si u „Državnog službenika“, i to je nešto što publika nije viđala, ali čini se da je potez bio dobar. 

Ivan Đorđević: Baš sam dosta bio angažovan ove godine. Igrao sam jednu od glavnih uloga u „Urgentnom centru“, to sam radio otprilike četiri meseca. Radio sam i novi film „Tajkun“ u režiji Miroslava Miše Terzića, po scenariju Đorđa Milosavljevića. Mnogo sam srećan što sam dobio tu ulogu jer nisam do sada ništa slično imao na televiziji. To se negde uklopilo u moju potrebu da igram pomalo „pomerene“, nesvakidašnje likove. Takvi likovi me sada zanimaju, to predstavlja moj trenutni izazov kada je u pitanju televizija. Standardno snimam „Ubice moga oca“, četvrtu sezonu. Slažem se, zanimljivo je to što ste rekli da je moj lik Vesa iz „Ubica“, prešao u „Državnog službenika“, domaća publika nije navikla na takve „izlete“. U najavi je veliki film Mladena Đorđevića – „Prvi maj“ u kome ću igrati i tu treba da se pojavi ozbiljna plejada glumaca iz Srbije, Crne Gore, Bugarske što predstvalja veliko iskustvo u najavi.

Kakvo je tvoje mišljenje o novom talasu TV serija koje je publika izuzetno dobro prihvatila?

Ivan Đorđević: To pomeranje standarda i produkcije koje smo doživeli u poslednjih par godina je sjajno. Mislim da su to neke stvari koje polako dovode do industrije u našem poslu jer je mi i dalje nemamo. To je ozbiljna mašinerija, jer nije serija samo ono što vidite na ektranu. Iza krajnjeg produkta danas postoji puno radnika. Trenutno je prisutna neka dobra klima što se tiče posla, ljudi vole domaće serije. Gaga Antonijević je sa „Ubicama“ pomerio standarde, onda je došao Bjelogrlić, a sada evo poičinju i neke nove produkcije da rade samostalne projekte. Odvažuju se ljudi. Vratilo se zlatno doba televizije prvo u Americi, a vraća se i kod nas. Film je bio skrajnut, ali je primat danas preuzela televizija. Vi imate sada epizodu od sat vremena koju gledate kao film. I što se tiče kvaliteta tih serija koje nastaju u Srbiji, sve je to podignuto na n-ti nivo u odnosu na ono što smo imali.

Poznat si po tome da nisi sujetan u poslu i da si spreman da poslušaš svaki savet.

Ivan Đorđević: Naravno. Bez toga nema ništa. Ako slušate samo sebe tu se onda vraćamo na početak razgovora, znači da ste uokvireni. Svaki savet koji ne mora čak ni da bude dobronameran, možeš da se uzme i „premesi“ onako kako će nama biti od koristi. Ne slušam samo kolege, nego i druge pametne ljude, starije, mlađe, moju decu od koje učim dosta.

Film koji je po tvom mišljenju obeležio proteklu godinu je?

Ivan Đorđević: „Džoker“. Mogao bih da povučem paralelu sa Don Žuanom. Sad sam na probi razmišljao o tome. Ne u smislu stvaranja anarhije, (mada i ona, iako radikalna, zna ponekad da dovede do dobrih stvari. Taj film je, na prvom mestu, jedna velika kritika društva i govori o tome kako društvo tretira pojedinca. Kao što i u Don Žuanu na jednoj strani imate pojedinca, a na drugoj grupu ljudi koja ga tretira tako kako ga tretira. Prati ga u jednom trenutku i onda odustaje od njega, onda kada postaje jasno u stvari ko je on i šta je on… A od domaćih filmova to je „Moj jutarnji smeh“ jedne mlade ekipe, fenomenalan film koji je pomerio standarde srpske kinematografije.

Kada bi u 2020. mogao da postaviš stvari slobodnom voljom onako kako bi želeo, kako to bi izgledalo?

Ivan Đorđević: Poželeo bih da budem iskreniji prema sebi, samim tim bih bio iskreniji i prema drugima. To ne znači da lažem ali možda nešto zadržavam za sebe, možda se još uvek nečega bojim da kažem, možda taj neki okvir… Poželeo bih sebi dašto više vremena provodim sa svojom decom, da učim od njih, i oni od mene koliko je to moguće. Užasno priželjkujem neku dobru, baš dobru pozorišnu ulogu. Sa nekim dobrim rediteljem i dobrom ekipom. I ovom pozorištu bih poželeo jednu dobru, izuzetnu predstavu, jer volim ovaj ansambl.

Kraj godine koju smo ispratili u pozorišnom svetu naročito, obeležila je vest o pogibiji izvrsnog glumca Aleksaandra Bogdanovića sa kojim si igrao u zrenjaninskom pozorištu.

(duga ćutnja) Ivan Đorđević: Sale… Ja sam od tog čoveka dosta učio i krivo mi je što nismo proveli više vremena zajedno. On je bio jedan od najboljih glumaca sa kojim sam radio. Bio je divan čovek, i suprug i otac. On je bio jedan od najrazigranijih i najnevinijih glumaca na sceni sa kojima sam imao priliku da radim.

Aleksandar Bogdanović i Ivan Đorđević na sceni zrenjaninskog pozorišta

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh