I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Aviv park Zrenjanin
  • Ultra Caffe
Kultura

Hronika 69. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine: Mjuziklom protiv lošeg vremena i stigmatizacije

69. FESTIVAL POZORIŠTA VOJVODINE

DAN PRVI, PETAK 12. 2019.

Mjuziklom protiv lošeg vremena i stigmatizacije

Počeo je vojvođanski Festival profesionalnih pozorišta. 69. po redu. Kao po nekom desetogodišnjem običaju, prati ga kiša. No, ove godine ne plaha, prolećna, već skoro jesenja, sipljiva i depresivna. Što se uklapa u indikativan slogan selektora ovogodišnjeg Festivala – “Pozorište u stigmatizovanom društvu”. Šta se teatarski krije iz ove definicije Slobodana
Savića koja govori o tome da se izabrane predstave „bez zadrške, beskompromisno hvataju u koštac sa gorućim društvenim, socijalnim i političkim problemima, i to na umetnički
relevantan i legitiman način“, videćemo u narednim danima.

Kako se to vojvođanski pozorištanci bore protiv tendencija stigmatizacije ( etiketiranja, žigosanja, ponižavanja) zdravog razuma, i njegovog svođenja na nulu? U toku dana kiša je prestala. Ostala je samo mrzovoljna hladnoća. Matija Bećković je održao književno popodne. Nad gradom je lebdeo nejasan politički oblak. A uveče je održana prva Festivalska predstava, zrenjaninska, „Bilo jednom u Banatu“. O njoj sam pisao povodom premijere. I posle proteka vremena, moj je utisak skoro isti. Zato ću ga ponoviti,
naravno uz dopune i (pr)ocene:

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.
Fordomanija

SPEKTAKL NA TEME IZ BEČKEREČKIH POZORIŠNIH LEGENDI

Željko Mijanović i Vladimir Lazić: „Bilo jednom u Banatu“, režija Vladimir Lazić

Prema priči Igora Bojovića, koja u dosadašnje bajkovite fabule o podizanju ovdašnje pozorišne sale/zgrade, unosi nove momente i preinake, koje su sa artističke strane legitimne
i (ne)moguće, isto onoliko kao i one koje već vekovima opstoje, tandem Mijanović i Lazić donosi na zrenjaninsku scenu predstavu/mjuzikl spektakularne inscenacije i ugodnog
pozorišnog doživljaja. U izmenjenom „libretu“, koji možemo zvati i scenarijem, Bojović „primenjuje“ domicilne lokacije aktera prvobitne ljubavne storije – on, u prethodnoj legendi,
bogati Bečkerečki trgovac, postaje grof i poznati graditelj, po imenu Stojan Sivčev. I živi u Beču! Dok je fatalna glumica, zbog koje i nastaje sala/zgrada ovdašnjeg pozorišta,
nastanjena u Bečkereku. I zove se Marija Tot. „Famozna“ ljubavna priča, premda pomalo potisnuta u drugi plan zbog obilja paraistorijskih i dramskih citata i detalja, u slapovima i
obilju scenske vizuelne i zvučne rakošni, preliva se u gledalište. Koje na momente ostaje zbunjeno količinom atrakcija i pozorišnih izazova. Scena ponekad deluje premala za intenzitet i kvantitet ekspresije koje nadiru. Što ne znači da publika ne uživa u ponuđenoj sadržini. Koja je živopisna, kolorisana, eruptivna, dinamična i razigrana.

Prilagođavajući Bojovićevu priču scenskom izvođenju, Željko Mijanović i Vladimir Lazić opredeli su se da je postave kao mjuzikl. Unose u nju priličan broj citata iz komada koji se u to vreme igraju na evropskim scenama (Šekspir, Gete, Kocebu…) što je predstavi dalo ukus epohe, ali je dužina i količina istih na izvestan način „zagušila“ osnovnu sižejnu temu, ljubavnu, ovog mjuzikla. Paradoksalno je, međutim, da je ovakva rediteljsko-dramaturška „omaška“ pružila brojnim zrenjaninskim glumcima izuzetnu priliku za veoma impresivne minijature! Inače, Lazić je kao reditelj unutar predstave, naročito u radu sa glumcima, delovao dosledno i precizno.

Drugi, pored priče, noseći segment ovog mjuzikla – songove napisao je takođe Željko Mijanović – inspirisano i efektno, kakva je i muzika Ninoslava Adamovića, koja je bila u duhu
moderne obrade tema i akorda iz prošlih vremena. Međutim, utisak je da je Lazić, u funkciji reditelja ovog spektakla, mogao da se odrekne nekoliko ovih muzičkih „brojeva“ čime bi
predstavu učinio koherentnijom i „čitljivijom“. Koreografkinja Vanja Popović je zahtevan zadatak „oblačenja“ komada u epohu i mentalitet, duhovito i inspirativno obavila tako da je
nekim ulogama obezbedila siguran putokaz do kreacije. Scenograf Filip Jeftić donosi nekoliko, uz solidno obavljen zadatak u stvaranju ambijentalnih rešenja, vrlo efektnih
scenskih „instalacija“, koje predstavljaju istovremeno metaforu i likovno zadovoljstvo. Dok koreografska rešenja Milice Cerović ovom izvođenju daju neophodnu dinamiku.

(U Festivalskom izvođenju predstava je (ne)očekivano dobila novu parodičnu dimenziju, koja ublažava površnu melodramatičnost i čini je zanimljivijom. Zato dodajem:
vreme proteklo od premijere znatno je uticalo na uigranost „ekipe“, radnja se znatno tečnije i preciznije odigrava, „unutrašnje“ vreme predstave je zgusnutije, međutim ostaje
ranije izrečena primedba da je broj songova kao i „citata“ prevelik, i bez obzira na kvalitet – nefunkcionalan.)

Direktni „izvođači scenskih radova“ ovog mjuzikla, glumci, imali su izuzetno zahtevne zadatke, iako nisu imali priliku da songove otpevaju uživo. Zadatke su obavili kvalitetno i
veoma posvećeno, iako uz već izrečenu opasku da je izvesna prenaglašenost rukavaca osnovne priče (citati, marginalije) omogućila mnogim zrenjaninskim akterima veoma
izražajne minijature. (U početnoj postavi je bilo izmena, dok su neki glumci u međuvremenu nadogradili svoje role).

Ali, da idemo redom: nominalno glavne uloge igrali su Mitra Mladenović, kao Marija Tot, ljubav grofa Sivčeva, pomalo plašljivo i defanzivno, sa dobrim muzičkim plejbekom i
igračkim numerama (ova je glumica, kroz igranje i sazrevanje predstave, pokazala znatan napredak u (melo)dramskim scenama, što nažalost nije bilo dovoljno praćeno u igri Danila
Lončarevića, koji je ovog puta nastupio u ulozi graditelja/grofa Sivčeva. On je bio dosta neuklopljen i bled.) Tu je i Bela Tot koga je vrlo uverljivo i plastično, sa finim osećajem za
persiflažu, odigrao Ljubiša Milišić. Prisutna je i grofica Elza, supruga grofa, koju donosi Nataša Ilin, diskretnom, ironičnom glumom, sa karakterističnim stilom odsutne prisutnosti
(Ilinova, u Festivalskom izvođenju, pojačavajući ekspresivnost lika , nastavlja rast ove epizode. Sa najviše prostora na sceni). Dragan Đorđević igra torontalskog župana Arpada
Pečvarija kao grotesknu i zaludnu figuru. Činjenica da ovaj glumac donosi uspešno ovaj lik u „ibijevskom“ maniru, njegov rezultat čini još respektabilnijim. Relativno sporednu ulogu Emilije Kirćanski, županijske blagajnice, žene sa određenom prošlošću, Sanja Radišić ispunjava znatnom koncentracijom, otkrivajući dvostrukost njene pozicije u županiji. Takođe, u audio zapisima(muzičkoj matrici) ona se izdvaja i po prepoznatljivom i kvalitetnom pevanju. Ostali glumci iz ovog prvog kruga, onog koji zastupa osnovnu temu mjuzikla, Dejan Karlečik i Stefan Juanin,( on je u uvodnim scenama vrlo upečatljiv) nažalost imaju suviše stešnjen scenski okvir, čemu ipak izmiču Miljan Vuković, koji je kao baron Rajner dovoljno dvoličan i tipičan kao deo austrougarske vlastele (odigrao je predstavu sa još više blasfemične lakoće). Nešto slično uspeva i Zvonko Gojković koji je svom basterkitonovskom maniru dodao austrougarsku blaziranost. U drugom „ešalonu“, ne po vrednosti već po poziciji, uverljive i dopadljiva ostvarenja donose Jelena Šneblić Živković, kao otrežnjujući glas naroda,( ovog puta brilijantna u roli prodavačice srećki). Tatjana Barać koja jednostavnim glumačkim sredstvima Hristinu, gostioničarkinu sestru, čini od starta uverljivom, kao i Miroslav Maćoš čiji Bandika dejstvuje šeretski, kao neki Sančo Pansa, odnosno laloško spadalo. Listu dobrih ostvarenja iz senke zaključuje Edit Tot Miškeljin čija energija, muzikalnost i uverljivost nagoveštava da je u nekoj drugoj glumačkoj podeli ona mogla da se nađe na samom vrhu kast liste. Uverljivo, ubeđeno i punom snagom pojavljivali su se i Snežana Popov, Danilo Mihnjević, Milan Kolak (znatno razigraniji i opušteniji nego na premijeri) Hajnalka Kovač, Nataša Milišić, Prvoslav Zakovski (u finoj kombinaciji skepse i naivnosti) Andrija Poša i Milan Kočalović.

Sve u svemu – gledali smo jednu dobru i dopadljivu predstavi, koja ima nekoliko mana. Za razliku od onih loših, koje imaju samo jednu – ne valjaju! Vrhunska produkcija, odlična gluma. Kao i scenografija, kostimografija i koreografija. (Ove se predstava „borila“ protiv stigmatizacije lakoćom mjuzikla, melodramskom naivnošću i blagom parodijom vlasnika i vlastodržaca. Možda je to dovoljno za početak?)

Zoran Slavić

Portal I love Zrenjanin u saradnji sa Zoranom Slavićem, književnikom i publicistom, svakog dana objavljivaće pozorišnu hroniku o dramskim predstavama na aktuelnom 69. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine koji će biti zatvoren u četvrtak, 18. aprila. Slede pozorišne kritike o predstavama Tartif, Veštice iz Salema, Hasanaginica, Lisistrata, Dopler, Zatvorenik i šestoprsti.

  • Divider

  • Divider
Na vrh