Zanimljiva predstava izneverenih (artističkih) očekivanja

Kritika predstave „Gospodin Mokinpot“ Narodnog pozorišta Toša Jovanović

Peter Vajs: GOSPODIN MOKINPOT, režija Ljuboslav Majera

Kada sam napisao naslov ovog osvrta, bilo mi je jasno da ga moram  podeliti u najmanje u dva dela. Jedan namenjen budućoj publici predstave „Gospodin Mokinpot“, a drugi onima koji su gledali premijerno izvođenje, kao i stvaraocima ove predstave. Sa onima koji su već gledali ovu Vajsovu/Majerinu predstavu pokušaću da „izvučem“ zajednički imenitelj. 

Peter Vajs, nemačko/švedski autor jevrejskogporekla, angažovani umetnik (pisac, slikar, filmski umetnik), levičar po ideološkoj orijentaciji, evropski poznat  po  drami „Mara Sad“, komad „Gospodin Mokinpot“ napisao je  1963. godine. Kao angažovani autor, pored teatarskog zalaganja za društvenu pravdu i prava „malog“ čoveka, na njegov  na fizički, emotivni i socijalni integritet, Vajs iskazuje interesovanje za psihopatološke socijalne manifestacije društvenih zbivanja. I tih sedamdesetih godina prošlog veka njegovi su dramski tekstovi odražavali pravo stanje političko/ideološko/socijalne evropske etike, pravednosti i psihološko-filozofske mentalne dijagonale. U vremenu „hladnog rata“.

„Gospodin Mokinpot“ je u osnovi kafkijanska priča o „silama nemerljivim“ koje progone pojedinca. Običan život, međuljudski odnosi, karijere, egzistencije, u prisustvu vlasti, bez ikakvog vidljivog razloga, sa povodom koji je beznačajan, urušavaju se, zlopate ili progone običnog čoveka. U ovom Vajsovom komadu taj se „mali čovek“ ipak pobuni, čak i protiv Boga. Ali, i naravno, bezuspešno. Ovakav dramat, pomalo uopšten, „lagan“ u argumentaciji, bez konteksta sa političkim i socijalnim zlom današnjih vremena, na sceni je delovao kao pouka čije je dejstvo nedovoljno da bitnije potrese sadašnjeg konzumenta pozorišnog kontrapunkta životnoj zbilji. Koja je danas mnogo nasilnija i perfidnija.

Prihvativši da na zrenjaninsku scenu postavi ovo Vajsovo delo, Ljubosav Majera je, uz dramaturšku podršku Gorana Ibrajtera, pokušao da komad „oživi“ sa dve značajnije scenske intervencije. Prva se dogodila u oblasti žanra i stila izvođenja „glumačkih radova“. Majera je, zapravo, akterima dozvolio da svoju igru oboje humornim ili grotesknim elementima. To se, međutim, u funkcionisanju predstave dvojako odrazilo. S jedne strane je fabulu učinilo bržom, gipkijom, gledljivijom, ali je istovremeno, s druge strane, znatno umanjilo Vajsovu viziju tragičnosti pojedinca (Mokinpota i nas inih) u raljama životnih okolnosti. Ipak, dejstvom pozorišnih čarolija, Jovan Torački, koji tumači gospodina Mokinpota, je na toj sredokraći tragičnog i komičnog, ostvario impresivnu, čas potresnu čas podsmešljivu smešno-gorku ulogu čoveka koji je frapantno blizak onome što pojedinac predstavlja i znači u današnjem iskrivljenom ogledalu koji nazivamo običan život. Torački je, srećom izuzet iz scenografske klopke; glumio čitavim svojim habitusom, od ivice totalnog psihofizičkog unošenja u lik, do neophodnog ironičnog odmaka od konačne ljudske nemoć. Zahvaljujući pre svega njemu kao i Nataši Ilin i Ljubiši Milišiću, zrenjaninski „Mokinpot“ postaje gledljiva i zanimljiva predstava.

Ostali akteri ovog Vajsovog dela na izvestan način su postali taoci rediteljeve „zamisli“ da scenografijom, koja glumce „potapa“i zarobljava u plahte, sa idejom da asocira na opšti društveni želatin koji ograničava, sputava kretanje i svaku pojedinačnu misao i aktivizam, predstavu usmeri u neku novu scensku dimenziju (metaforički i simbolički produbljenu?). Što se nije dovoljno smisaono i snažno ostvarilo dok su se glumci, osujećeni u mizascenu, mučili sa stihovanim replikama. Izuzetak je bio Vurst Mirka Pantelića koji je komadu oličenje „blagoutrobnih“ ljudi. Onih koji su protivteg Mokinpotu.

U okvirima mogućeg igrali su još Stefan Juanin, Jovica Jašin, Milan Kočalović, Miljan Vuković, Sanja Nikić, Jelena Šneblić Živković, Zvonko Gojković.

Realizaciju scenografije potpisuje Blagovesta Vasileva. Ista je likovno impresivna, dok su njena funkcionalna ograničenja ipak u domenu Majerinih izneverenih scenskih očekivanja. Autorka muzike/zvuka Ane Aleksić Šajrer spada u poztivne karakteristike ovog izvođenja.

I na kraju, u čemu je, po mom mišljenju, problem sa ovom postavkom Vajsovog „Gospodina Mokinpota“? Ovo je delo nedovoljno dramski snažno, i pored činjenice da je tema – pojedinac u mreži društvenih sila – i dalje aktuelna, jer je u međuvremenu, a i pre njega, napisano dovoljno snažnih i žestokih teatarskih odgovora na životne muke i neprilike. Ipak, potencijalnim gledaocima poručujem da je zrenjaninska predstava Vajsovog „Gospodina Mokinpota“ dovoljno dobra da se suočimo sa svojim zebnjama i da uz Jovana Toračkog i „društvo“ doživimo makar malu umetničku katarzu.

Zoran Slavić, književnik i publicista