Prošlo je nešto više od mesec dana od kada je Narodno pozorište „Toša Jovanović“ dobilo novog rukovodioca, glumca Dejana Karlečika. Negde između scene gde je obavljao probe za novu predstavu i kancelarije u kojoj se bavio organizacijom nedavno održanog 70. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, uspeo je da definiše i prve ciljeve koje želi da ostvari zajedno sa glumcima i zaposlenima u pozorištu. Neke od ciljeva koji će biti ostvareni već tokom maja a uključuju i publiku, otkrivamo u razgovoru za portal I love Zrenjanin.
– Priliku da rukovodim pozorištem ne doživljavam kao funkciju, već kao svetu dužnost. Mislim da je velika privilegija i najveća nagrada to što su me za ovu dužnost predložile kolege iz kolektiva koje me znaju dugi niz godina. Imam veliku odgovornost prema ovom pozorištu jer sam svestan koliko je ono bitno za naše glumce, publiku i za Zrenjanin. Ako mogu nešto da učinim za ovu važnu instituciju kulture, zašto onda da ne prihvatim takvu odgovornost. Mi, umetnici, uvek imamo puno ideja i svako ima svoje viđenje kako bi pozorišni svet trebalo da funkcioniše, da izgleda u javnosti, ali nije možda svako spreman da se odrekne glumačkog poziva i preuzme niz nekih novih, drugačijih obaveza. Odlučio sam da, ako već imam toliko ideja i držim se etike, pretočim to u neka dela koja će biti dobra i za glumce, publiku i za grad u kome živimo. Da svi mi koji smo ovde zaposleni i angažovani, od Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u narednom periodu napravimo brend po kome će Zrenjanin biti prepoznatljiv. Da ljudima prva asocijacija upravo bude pozorište onda kada se kaže ‘Zrenjanin’, kaže Karlečik na početku razgovora.
Dugo godina ste na sceni i to jeste samo jedan ali vrlo važan ugao iz kojeg se može dobro videti kako jedno pozorište funkcioniše. Da li ste još tada, kao glumac, imali zamisli i predloge šta bi to možda trebalo promeniti a danas ste i u prilici da to uradite?
– Bio sam svestan toga da ću, onda kada preuzmem dužnost, morati da steknem jednu mnogo širu sliku od one kakvu sam imao kao glumac. Sa ovom privilegijom i velikom odgovornošću moram neke svoje stavove i mišljenja da stavim u stranu i da se bavim isključivo interesima kuće i ljudima koji su ovde zaposleni. Gledao sam da u prvim danima dužnosti sagledam koji su to problemi, možda pometnje i nesuglasice, ono što nas koči, gde nam to nedostaje dobra organizacija. Ali, na prvom mestu je primarna delatnost pozorišta a to je proizvodnja što boljeg sadržaja kroz predstave. Tražio sam od svojih saradnika da ubuduće imamo jasan plan sezone na kraju prethodne, a da se na početku nove sezone polako već razmatra plan za sledeću. Ideja je da pravimo što kvalitetnije sadržaje, da više doprinosimo sa blagajne, da zadovoljimo i odgovorimo zahtevima svih ljudi koji žive u ovom gradu a koji su konzumenti kulture. Repertoarski gledano, moramo da pravimo i jake klasike i kvalitetne komedije, lektire, festivalske predstave, da se brinemo o najmlađoj publici, ali i da imamo predstave za adolescentsku publiku koja nije više ni za lutkarske, a nije još spremna ni za dramske predstave. Ideja je upošljavanje kompletnog ansambla, pažljiv odabir komada prema potrebama i mogućnostima ansambla, trenutka i mesta u kom živimo. Naše podneblje ne može da razume svakog pisca i svakog reditelja i o tome moramo da vodimo računa. Voleo bih i da napravimo jedan krug prijatelja pozorišta koji bi činili eminentni umetnici iz oblasti dramske umetnosti – pisci, reditelji, glumci, scenografi, kompozotori, koji bi svojim savetima i iskustvom mogli da pomognu što boljem funkcionisanju naše kuće. Ideja je i da marketinški i medijski budemo bolje propraćeni i zapaženi, da imamo što bolju saradnju sa firmama, školama, sindikatima.
Uskoro će se završiti jedna turbulentna pozorišna sezona koja je s jedne strane bila pritisnuta pandemijom, a s druge nemogućnošću da se predstave izvode u pozorišnoj sali. Kako će, nakon svega, izgledati kraj ove sezone?
– Tačno je, ova sezona jeste bila turbulentna kako zbog pandemije, tako i zbog sanacije krova zbog koje smo šest meseci bili iseljeni iz naše pozorišne sale, ali u svemu tome ipak smo uspeli da izvedemo jednu premijeru na Lutkarskoj i dve na Dramskoj sceni. Naša književnica i dramaturškinja Vida Ognjenović mi je nedavno rekla da je ‘u ovim teškim vremenima uspeh bilo šta organizovati“ i sa tim se u potpunosti slažem. Iako produkciono nismo bili na onom nivou na koji smo navikli publiku, nadam se da će u javnosti biti prepoznat naš napor da bar kvalitetom ‘iznivelišemo’ tekuću sezonu. Nakon predstave „Naš grad“ koju smo premijerno pred publikom izveli pre nekoliko dana, do kraja sezone nećemo raditi ništa novo, ali u maju i u junu ćemo priuštiti našoj publici da se u ovim teškim vremenima bar malo uz kulturni sadržaj razonodi i skrene misli sa nekih teških tema. Napravili smo širi repertoar u odnosu na uobičajeni, pa će tako u jednoj nedelji biti igrane tri ili čak četiri predstave. U maju, osim predstave Naš grad, publika će moći da pogleda i predstave Osam žena, Gospodin Mokinpot, Tramvaj zvani želja, Nemam da platim i neću da platim i Komadant Sajler.
Kako će se dalje razvijati Vaša karijera? Da li ćete zbog angažmana na rukovodećoj poziciji u pozorištu možda morati da odbijate neke od ponuda za učešće u serijama domaće produkcije?
– Vrlo mi je jasno da obaveze koje sam preuzeo moraju da nose neku žrtvu sa sobom. Scena je moj ‘porok’ i nje ne mogu da se odreknem. Međutim, svestan sam i toga da ne mogu sa scene da rukovodim pozorišnom kućom, tako da ću morati da napravim neki ‘rez’, odnosno da redukujem broj svojih premijera. Pozorištu želim da povećam broj premijera i produkciju ali ću broj svojih premijera u kojima ću igrati kao glumac, redukovati. Da li će se to svesti na jednu predstavu po sezoni, videćemo. Ostajem u ovim predstavama u kojima sam do sada igrao i njihov broj uopšte nije mali. Na taj način ću održavati glumačku formu a što se tiče serija i televizijskog programa, moj stav je da sve nekako dođe u pravom trenutku, onda kada i treba da dođe. I da se najvažnije stvari dešavaju onda kada si zreo u životu. Do sada se uvek tako dešavalo i nemam sumnju da će tako biti i u budućnosti. Ja sam u 31. godini snimao seriju „Klan“ zahvaljujući kojoj sam postao prepoznatljiv i nekoj široj javnosti. Ali i pre toga sam se vodio mišlju da ne želim da prihvatam svaku ulogu. Mene u tom poslu ne interesuje to da me ljudi prepoznaju na ulici nego da ono što radim bude kvalitetno. Za neke serije sam odbijao uloge jer mi se nije svideo njihov koncept, nisam sebe video u tome. Smatram da kao glumac Narodnog pozorišta u Zrenjaninu, predavač na Akademiji umetnosti u Novom Sadu pa sad i rukovodilac ove kuće, ne mogu da priuštim sebi da prihvatam sve što mi se ponudi jer ja ne predstavljam samo sebe. Prihvatanjem nekih uloga koje su više komercijalne i estradne, mogao bih da narušim kredibilitet institucija koje predstavljam, zaključio je Karlečik na kraju razgovora.
.gif)
.gif)
