Uglješa Šajtinac: „Banda neželjenih ljubimaca“ treba da probudi maštu i da ohrabri čitaoca

Naš sugrađanin, dramski i prozni pisac Uglješa Šajtinac, nedavno je objavio dečiju knjigu „Banda neželjenih ljubimaca – B.N.LJ.“.

Reč je o trećoj knjigi ovog žanra, nakon romana „Vetruškina ledina“, i „Čarna i Nesvet“ koji mu je doneo nagradu „Politikinog zabavnika“ 2013. godine.

-Knjiga „Banda neželjenih ljubimaca“ je namenjena deci školskog uzrasta, mada se i oni stariji verovatno u njoj mogu pronaći. U pitanju je jedan avanturističko – futuristički roman u kojem su glavni likovi životinje, antropomorfizirani likovi, kao i u svakoj basni. Radnja romana je smeštena u jednoj prodavnici životinja gde na početku zatičemo junake, njih desetak, bez svesti o životu u slobodi. Kada im se pruži prilika da tu slobodu ostvare, oni se ne snalaze baš najbolje u tome, ali su prinuđeni da je osvoje da bi opstali, jer to nije pitanje izbora. Prati se akcija, koje ima puno, počevši od životnog puta ljubimaca započetog u toj prodavnici, a koji neki i završe tokom trajanja radnje. Inspirisan sam bio knjigama, koje sam čitao u detinjstvu, i koje su na mene ostavile trag. U knjizi sam naveo dva citata iz „Knjige o džungli“ i „Bambi“, kojima sam demistifikovao ono što sam hteo. To je dijalog sa piscima koji se nisu pokoravali ulepšavanju sveta, već su na realan način pripremali decu za ono što ih očekuje. Suočavali su ih sa situacijama koje su neminovne da im se dese tokom odrastanja, kaže Šajtinac za naš portal.

Za roman je karakteristično da a samom početku radnje nije uključen nijedan ljudski lik. Pisac ih je svesno isključio, ali nije želeo da otkrije da li se do kraja romana pojavljuju. Šajtinac čitaocima ostavlja izbor identifikacije sa likovima, kao i mogućnost shvatanja završetka romana terminom „srećan kraj“.

-Ljude sam namerno isključio iz ovog romana, njihovo nepostojanje je naglašeno na samom početku, a neću otkriti da li ih ima do kraja. Kada ljudi nestanu, ljubimce nema ko da hrani, ni da brine o njima, i moraju sami da se snalaze. Ljudi više nisu faktor na koji ljubimci mogu da se oslone, moraju da prave sopstvene izbore radi opstanka. Slažem se da je moguća identifikacija sa ljudima, pogotovo ako je u očima ljubimaca čovek „Bog“, onda i mi možemo naći paralelu sa njima. Gubljenjem „Boga“ kao višeg smisla bivamo prepušteni sami sebi. Takođe, postojanje sličnosti je svesna prevara koju pisac koristi. Ono što mu odgovara kod sličnosti sa ljudima pisac naglasi, i dodeli im te osobine, a odriče sličnost sa onim što mu ne odgovara. Knjiga treba da probudi maštu, i da ohrabri čitaoce, i naglasi da nema velikih i malih tema. Može se reći da je srećan završetak, u zavisnosti kako ko taj pojam doživljava i zamišlja, pojasnio je pisac na kraju razgovora.

Uglješa Šajtinac je dramski pisac, pripovedač i romansijer. Predaje dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za dramu „Hudersfild“ dobio je Sterijinu nagradu za najbolji savremeni dramski tekst 2005, za roman „VOK ON!“ dobio je nagradu „Biljana Jovanović“ za knjigu godine, za roman „Sasvim skromni darovi“ dobio je Evropsku nagradu za književnost, Vitalovu nagradu za najboju knjigu godine i nagradu „Bora Stanković“, za knjigu priča “Banatorijum“ dobio je Andrićevu nagradu. Predstave urađene po dramama Uglješe Šajtinca, osim u srpskim, igrane su i u britanskim i američkim pozorištima. Živi i stvara u Zrenjaninu.