69. FESTIVAL POZORIŠTA VOVJODINE
DAN treći. nedelja, 14. APRIL , 2019.
„LISISTRATA“ po Aristofanu
režija i izbor muzike Jovana Tomić, dramaturg: Dimitrije Kokanov, koreograf: Maja Kalafatić, scenograf Marija Kalabić, kostimograf: Marko Marosiuk, produkcija: Narodno pozorište Subotica;
Svi oni iz publike zrenjaninskog izvođenja subotičke „Lisistrate“ koji nisu imali uvid u jednu od izjava rediteljke ove predstave Jovane Tomić, u kojoj kaže: „kako je šteta koristiti glumce samo od vrata na gore“, doživeli su pravi vizuelni dinamički šok na samom početku njene „Lisistrate“. Što je nagoveštavalo predstavu izvan konvencija i ustaljenih formata. Tomićeva je, sa saradnicima, pre svega dramaturgom Kokanovom i koreografkinjom Majom Kalafatić, „izvrnula“ Aristofana na naličje, tačnije razmontirala ga na sastavne delove. Što je on, začudo“ dobro podneo, pokazavši da je velikim piscima teško dohakati.
Šalu na stranu, Kokanov i Tomićeva sa u ovoj „klasici“ vešto i darovito pronašli bezvremene vrednosti, povode i tematske kulturološke krugove. Od antičkog komediografa se uzima deo narativa: priču o misiji žena, koje se udružuju kako bi okončale Peloponeski rat, tako što će muškarcima uskratiti seksualne odnose i preuzeti kontrolu nad gradskom riznicom. Potom Kokanov i Tomićeva, dok se borba za ravnopravnost, moć i vlast odvija među polovima, na scenu dovode Atinu 2000 s namerom da „preokrenu“ situaciju. Ukazujući na anomalije savremenog društva, ona, Atina (dakle oni Tomićeva i Kokanov) vraća zavađene strane u prvobitno stanje, svodeći ih, Atinjane, samo na tela u potrazi za drugom polovinom, u kojoj treba da pronađu mir, zadovoljstvo, ljubav i radost. I do tog momenta takva autorska sloboda, ili ako hoćete – inventivnost i kreativnost, deluju koherentno i delotvorno. Sve do samog finala predstave kada dramaturg autorski dopisuje novi kraj predstave, koji navodno zaoštrava i kompletno usmerava temu. Što je, nažalost, pomalo deplasirano, preaktuelizovano, ali i dramski neuverljivo. Zaličilo je na ono kao kad pisac na kraju svog romana, nesiguran u snagu i uverljivost svega onog što je prethodno napisao, ispiše „uputstvo za upotrebu“.
No, i sa ovom „greškom u koracima“ subotička „Lisistrata“ je dobra, smela i originalna predstava. Inovativna i moderna u izrazu, ekspresiji i postavci. Dramaturgija i režija uspešno „usaglašavaju“ antičkog komediografa, tematski avangardnog, slobodoumnog i incidentnog, sa aktuelnim i akutnim socijalnim i „feminističkim“ trendovima. Uspevaju u tome svuda gde se uspostavalja prava artistička i misaona interferencija na teme ljubavi, seksa, militantnog i pacifističkog, slobode, ravnopravnosti polova, države i građana. Spoj klasičnog dramskog teksta i savremenih ideja, načina i rečnika, funkcioniše sinhrono i harmonično i ubrzo se publici nameće kao dvoslojni intertekst – Aristofanov narativ iz davnina simultano komentarisan iz savremenosti.
No, da se vratimo naslovu ovog teksta: Tomićeva je u ovoj predstavi zaista koristila glumce naročito onim delovima tela od vrata na dole. Zapravo, ona je dramski predložak ravnopravno tumačila i govorom tela. Što je naročito bilo primereno i pogodno u predstavi koja ima za temu igru sa uskraćivanjem ali i podsticanjem požude. Shodno takvoj erotsko-seksualnoj delikatnosti scena i dopisanih sekvenci, forma plesa koji „flertuje“ sa simulacijama/ilustracijama koitusa, iskazao se kao izuzetno scensko rešenje. Glumačka igra/ples na samoj granici onog što zovemo „prljavi“ podizao je tenziju predstave, skraćivao i ubrzavao proces snalaženja, razumevanja i rezonovanja. I time držao rizični koncept predstave na površini. Izdeljenost Aristofanovog izvornika, umesto horskim pasažima, sa plesnim/igračkim numerama/brojevima, pokazalo se kao veoma uspešna zamisao Jovane Tomić. Jer je to bilo primereno načinu na koji funkcioniše savremena kulturološka zbilja. Istovremeno, taj je dinamički govor tela podvlačio, komentarisao ili izvrgavao tekstualni predložak.
Predstavu „Lisistrata“ Jovana Tomić je vodila suvereno, bez pardona i kompromisa. Skoro svi rizici su joj se isplatili. Scenski i kulturološki. Otvorila je brojna pitanja iz Aristofana, uklizala je i u njihove današnje rukavce, izbegla zamke „feminizma. I demonstrirala novi smisao koreografisanog teatra. Sa raspoloživim „resursima“uspela je mnogo.Dramaturg Dimitrije Kokanov je uradio dobar posao u razumevenju/komentarisanju/nadograđivanju antičkog komediografa, osim u kreiranju završne scene. No, to je možda i stvar različitog razumevanja pozorišta. Predstava je odigrana u scenografiji koja je minimalistička, veoma funkcionalna i znakovita. Potpisuje je Marija Kalabić. Kostimograf Marko Marusiuk je odenuo ženski dao ansambla u izazovne tunike, dok su sakoi i na golim prsima Atinjana istovremeno nagoveštavali erotski kontekst predstave i njenu sinhronu ovovremenost. Ples, ne kao numeru već kao način tumačenja Maja Kalafatić je vodila na ivici izazovnosti ali i majstorski.
Kao kolektiv, subotički glumci su odigrali ovu predstavu u furioznom tempu, izloživši celokupan svoj fizički i mentalni sklop sa verom u rediteljkinu viziju i koncept. Verovatno do granice svojih trenutnih mogućnosti. Koje su bile znatne. Iako se može i više, naročito u verbalnoj koncentraciji i dikciji. Lisistratu je tumačila Jovana Belović, nadahnuta, sa malom nesigurnošću u početnim delovima predstave. Što je odlikovalo i Milana Vejnovića, koji se kasnije uspešno „nametnuo“. Zdušno i precizno igrali su i Bojana Milanović, Suzana Vuković, Sanja Moravčić, Kristina Jakovljević, Igor Greksa, Vladimir Grbić, Danilo Brakočević i Zoran Bučevac.
Zoran Slavić
