Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“ objavila je antologiju priča Ilije Tucića, „Na kraju početka“.
Ilija Tucić,novinar i književnik, čitavu deceniju putuje kroz ravnicu i piše kratke priče po kojima je prepoznatljiv brojnoj čitalačkoj publici. Objavio je knjige: „Čelobašte“, „Male vojvođanske priče“, „Čudo u Čibu“, „Priče ravnice“, i “Priče iza firange”, od kojih su neke zbog velikog interesovanja čitalaca doživele ponovljena izdanja.
Knjiga „Na kraju početka“ simbolično zaokružuje desetogodišnji stvaralački ciklus: sadrži 80 najlepših priča iz pet prethodnih knjiga.
Novu knjigu Ilije Tucića svi zainteresovani čitaoci mogu pronaći u knjižari „Klub knjige“ zrenjaninske biblioteke kao i u bolje snabdevenim knjižarama.
Ilija Tucić
Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Profesionalnu karijeru počeo je 1990. u listu „Dnevnik“. Kao novinar, glavni urednik, direktor i autor emisija radio je na: RTV Vojvodina, Radio Dunavu, TV Panonija, TV Apolo, TV BAP. Autor je osam dokumentarnih TV filmova. Od prvog broja urednik je i autor „Vojvođanskog magazina“ u kojem je objavio preko 300 tekstova. Objavio je knjige: „Čelobašte“, „Male vojvođanske priče“, „Čudo u Čibu“, „Priče ravnice“, “Priče iza firange”. “Na kraju početka” njegova je šesta knjiga i čini je izbor od 80 najlepših priča o ravnici.
Iz Recenzije
Postoje ljudi između neba i zemlje, koji umeju da vas povedu na jedinstveno putovanje po ravnici. A zemlja je ovde sve. Istorija, tradicija, momenat… Ilija Tucić i vodi nas na putovanja kao sebi ravne saputnike uz čudan osećaj spokoja. Postoje ljudi koji rastu u dubinu a čije je disiplina trčanje u širinu. To je Ilija. To smo pomalo i svi mi zahvaljujući njemu.
Jovan Sekulić
Reč autora
Kada živiš u ravnici, onda ti je svaka građevina, svaki čovek na horizontu tačka prema kojoj se upravljaš. Svetionik. A zamešen od iste zemlje od koje i ti. Inspiracija je svuda oko tebe. Naročito ako si čovek koji ume da gleda, pa je kadar da na svakom zidu napravi prozor.
Neki bi ovu vrstu literature da nazovu zavičajnom. Ali valja im znati da mu po toj logici i Homer dođe kao zavičajni pesnik. I Balzak. I Tolstoj. I Crnjanski. I Kavafi. Zapravo, malo je pisaca koji u ovom ili onom smislu to nisu. Što neko reče, književnost vam je kao sir – mora da ima lokalno obeležje i znak porekla, ali mora da bude i dovoljno dobar da bi ga cenili drugde, poželjno svugde. Vrhunski sir uvek je pivnički, pešterski, provansalski… bez porekla je kao čovek bez adrese. Tako je i sa literaturom. Ako je prava, uvek je ukorenjena, od Iriga do Aleksandrije, uvek – naša i svačija. Baš kao i ljubav.
Od svoje prve knjige „Čelobašte” do one pete, nazvane „Priče iza firange”, trudio sam se da pokažem i dokažem kako istinski verujem da “ne moraš biti ni svetac ni mudrac, da bi istina ušla u tvoj život”.
A ako još uvek nisam dodirnuo beskrajni plavi krug i u njemu zvezdu, polako… Strpljenje i dudov list pretvori u svilu.
Ilija Tucić
.gif)
.gif)
