 (1).gif)
Predstava „Slobodne žene balkanske“ punih 10 godina je na repertoaru Dramske scene NP „Toša Jovanović”. Sudbina dve žene režirana iz ugla glumice i autorke Ljiljane Lašić donosi nam uvid u surovu stvarnost, tanku žicu između svetla i mraka, dobrih dela i grešaka. Ovo je priča koja već deset godina nikoga od publike ne ostavlja ravnodušnim.
Lašićeva nam ovaj komad pre deset godina opisuje na sledeći način:
„Na pruzi Beograd-Bar, dve žene žive sudbine svoje otadžbine. Švercerka i patriota, svaka sa svojom idejom, sa svojom mukom, a obe su žene od duha i srca… Neki istinu saopštavaju velikim rečima, kroz suze, u predstavi su istine iskazane kroz SMEH! Smeh je oduvek bio veliko utočište ovog naroda. U srećama, u nesrećama, smeh nam je često zamenjivao hleb… Ovde na Balkanu, dok vozovi prolaze… Nekim drugim prugama.“
U predstavi igraju Snežana Kovačev Čelar i Vesna Varićak.
– Predstava je bolno istinita, životna, udara u stomak, mnogi se prepoznaju… Meni je vrlo inspirativna za igru jer takvih uloga nema mnogo. Emotivno me je dirala, ticala se trenutka i još na probama me je vrlo pomerala. Vesna i ja smo je radile same, probale u našim stanovima, parkovima, šetalištima kraj reke, otkrivale smo je više od pola godine i onda je toliko zavolele i saživele sa likovima, saživele se jedna sa drugom, da to jedinstvo traje već 10 godina. Uvek joj se radujemo i uvek je otplačemo! Reč je o temi koja je bila aktuelna tada, ali je to ona i danas. Nismo se pomerili. Ne učimo na svojim greškama. Najlošiji đaci su postali biznismeni, a oni najbolji su zaboravljeni, saterani u ćošak. Predstava korenspondira sa svima – naročito sa srednjom generacijom i starijima. A mlada generacija na ovaj način može da izvuče pouke iz naše istorije koja se stalno ponavlja – kaže Snežana Kovačev Čelar.
– Sneška i ja smo imale potrebu za glumačkim izazovima koje zbog okolnosti u Pozorištu nismo mogle da dobijemo i tako smo došle do teksta Ljiljane Lašić koji nam je to omogućio i koji nas se lično vrlo ticao. Same smo se uhvatile za priču i sve same realizovale. Deset godina mi dišemo i identifikujemo se sa tim ženama, rastemo i razvijamo se kao glumice, svesne svoje snage da prenesemo emociju i neku našu istinu. To publika prepoznaje i zdušno nas podržava! Smeje se i plače, a mi ulazimo u njihove duše kao u nečiju praznu kuću. Mi smo stalno na nekim istorijskim prekretnicama, uvek biramo na čijoj smo strani, biramo između dobra i zla, i nikad ništa ne izberemo zato što smo zaboravili na prave vrednosti, na znanje, stručnost, skromnost… Bezobrazluk se smatra veštinom, agresija jedina skreće pažnju, empatije nema… Kada ste obrazovani, vaspitani, kulturni, vi nemate kvalitete koji vas preporučuju u ovom vremenu – sve je forma, suštine nigde, prangijaju i slikaju se za televiziju… I to je ono što je tužno. Događaji su se promenili, ali suštinski ništa nije. To je naš veliki zajednički poraz. Vrtimo se stalno u krug, pritom ništa ne učimo.
Predstava se igra u četvrtak, 16. maja, u 20 časova na Sceni „Todor Manojlović”.
.gif)
.gif)
