 (1).gif)
Mada nepokretna i bez materijalnih prihoda, Brankica Mikić iz Zrenjanina puna je pozitivne energije i veruje da će uspeti da dobije pomoć i da ozdravi.
Moj problem je u tome što sam nakon teške operacije trenutno nepokretna, što su mi sinovi ostali bez posla, što nemam nikakva primanja i što mesecima nismo platili račune govori sa suzama u očima pedesetogodišnja Brankica Mikić .
Mada nepokretna, ova žena je veliki borac i na sve moguće načine pokušaava da ostvari prava na tuđu negu, socijalnu pomoć, pomagala, jednokratnu pomoć, pelene, lekove i sve što uz to ide.
Kada mi je pre devet godina preminuo suprug usled teške bolesti rekli su mi da imam pravo na porodičnu penziju. Tada sam imala 41 godinu, bila zdrava i radila u solidnoj firmi kao službenica. Nisam htela da prihvatim a ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se i sama razboleti i da će firma da propadne, nastavlja Brankica.
Pored toga što je šećeraš, njoj su 2006. godine otkrili tumor na kičmi. Nakon digog povlačenja po lekarima ona je operisana na Ortopedsko hirurškom odeljenju na Banjici prošle godine. Operacija je bila teška a umeto da prohoda što je bila prognoza lekara, stvari su se zakomplikovale, rana se otvorila, oporavak nije išao predviđenim tokom i uprkos dobrim prognozama ona je ostala vezana za krevet. Rečeno joj je da tumor nije maligni ali se proširio i ona sada ide na zračenja. Pored sve te muke paralelno kreće i borba za novac.
Po preporuci doktora koji me je operisao kako bih trebala da dobijem privremenu tuđu negu, kolica i pelene obratila sam se komisiji u Zrenjaninu. Doktorica koja me je pregledala napisala je izveštaj i ja sam 03. februara dobila odbijenicu na kojoj piše da je moje stanje isto kao i pre operacije, bez obzira na preporuku mog lekara. Na ovu odluku sam se žalila i sad čekam odgovor. Pelene, polovinu od 120 koliko joj je potrebno mesečno uspela je da dobije a kolica joj je preko humanitarne organizacije “Karitas” obezbedila Ana Vasičin, dobrotvorka o kojoj smo pisali.
U međuvremenu, pokušava i da dobije socijalnu pomoć i tu je trenutno na čekanju a isto tako pisala je i zahtev Gradu Zrenjaninu za jednokratnu pomoć. Do sada je od Grada u jednom navratu dobila 4000 dinara.
Za invalidsku penziju je odbijena, a što se tiče njenog radnog staža, 24 dana joj fali do 25 godina.
– Pomažu mi prijatelji i rođaci ali sam svesna da ni to ne može večno da traje, svi smo mi u teškoj situaciji. Najviše me boli to što su mi sinovi bez posla. Stariji stalno konkuriše u svim mogućim firmama ali od toga ništa jer nemamo nikakve veze. Mlađi radi sezonske poslove sa molerima a pošto sad nije sezona ostali smo prepušteni sami sebi.
– Brankica dodaje i to da bi im i jedna plata makar minimalac dobro došla i da bi se sa tim organizovali. A pored svega, ona veruje i da će ponovo prohodati kako su joj lekari obećali i da će opet moći da radi nakon terapija koje je očekuju a kada će to biti- ne zna se, jer za lekove kako kaže, one što se plaćaju nema para već uzima samo one na recept.
Tekst i fotografije : Maja Pandurov
.gif)
.gif)
