Zrenjaninci nezainteresovani za kupovinu tkane robe

Da biste bili uspešni u poslu, pre svega, morate da volite ono čime se bavite. Mnogi u životu lutaju i pokušavaju da rade različite stvari. Neki se u tom lutanju nikada ne snađu, a drugi shvate da je idealan posao za njih onaj kojem se možda nikada nisu ni nadali.

Iako je po zanimanju inženjer tekstilne konfekcije, Zoran Slijepčević je tkanjem počeo da se bavi deceniju i po nakon što je završio fakultet. Do pre nekoliko godina gotovo da nije ni pomišljao da će mu radno mesto biti razboj za ručno tkanje. Danas ima i sertifikat Ministarstva privrede o starim zanatima.

“Tkanjem sam počeo da se bavim 2009-2010. godine. Do tada sam radio neke druge poslove, jer nije bilo posla u struci. Godinama sam radio i na pijaci i onda je došlo do toga da nema nikakvog posla, pa sam nabavio jedan polovan razboj. Znači, diplomirao sam 1994, a 2009. sam išao na obuku za tkanje. Ustvari trebalo mi je da samo vidim taj praktični, zanatski deo i zaista mi je gospođa Zorica Popov iz Novog Sada prenela sve što je znala. Ja sam znao da tkam, ali trebalo je naučiti uvođenje osnove, čitanje prepletaja i izradu komplikovanih prepletaja”, kaže Zoran.

Na fakultetu se susreo sa tkanjem, ali ne ručnim, već mašinskim.

“Na samom početku studiranja, a to je bilo 1986/87. godine video sam kako se ručno tka, jer je moja drugarica imala razboj. To mi je zaista bilo zanimljivo. Na fakultetu sam imao i predmet tkanje, ali nisam imao dodira sa razbojima za ručno tkanje, nego smo išli po fabrikama i gledali velike fabričke razboje. Princip rada je isti, samo što je razlika u tome da su tamo automatske mašine, a ovo je mašina na kojoj radi jedan čovek. Tu su i ruke i noge uposlene, a na velikim razbojima se rade velike metraže i automatizovano je. Na svakom razboju imamo dva sistema niti, to je sistem niti osnove i sistem niti potke koje se prepliću i to je to. Šta će se tkati zavisi od konstrukcije razboja i od toga šta želimo da napravimo. Imamo farmerice koje su tkane, košulje, prostirke, tepihe…”, objašnjava naš sagovornik.

Kaputi sa razboja 

Gotovo da nema stvari koje Zoran ne može da istka. Od šalova, ogrtača, prostirki, prekrivača do zavesa, kaputa i ostalih odevnih predmenta.

“Od istkanog može da se iskroji bilo šta i da se sašije bilo koji odevni predmet. Skoro smo radili neke kapute od italijanske vune. Ja sam od prediva radio tkanine, onda sam angažovao drugaricu koja je studirala sa mnom, a koja ima radionicu za šivenje, pa smo šili kapute, haljine, jakne. To smo radili za poznatog kupca pa je to išlo i na sajam. Više mi nije ništa komplikovano da radim. Ima nekih prepletaja u kojima se vidi posebna stuktura i to jeste teže uraditi. Kod nas je za to poznat naziv tkanje na nitice. To se skoro i ne koristi više. Najkomplikovanija kombinacija  koju sam radio je bila sa 50 i nešto različitih položaja”, objašnjava Zoran.

Postavljavnje osnove najteži deo u procesu tkanja

Koliko je vremena potrebno da se istka neki predmet, zavisi od toga šta pravite, ali i koliko ste vešti u postavljanju osnove za tkanje.

“Priprema odnosi puno vremena. Materijali obično stižu nesređeni. Treba da se sortiraju, da se premotaju, da se pripreme za samo tkanje i tu se gubi puno vremena. Naravno i samo postavljanje osnove je velika stavka. Veštinom se dolazi do nekog vremena izrade koje ne mora biti veliko. Kod prostirki je tkanje svega 20-30 posto vremena ukupne izrade, sve ostalo je priprema. Kod šalova i finijih tkanina je nešto drugačije. Meni je za jedan šal potrebno možda dva sata, da postavim osnovu kompletno. Opet, postavljanje zavisi od toga da li je šal sa običnim prepletajem – platno ili je sa nečim komplikovanim. Ako imate komplikovane prepletaje gde morate da uvodite niti po šemi, onda tu treba i po nekoliko sati samo za osnovu, jer fizički ne možete brže da radite. Ponekad mi je potrebno i dan i po da kompletno završim jedan šal”, kaže naš sagovornik.

Zoran dodaje da se sretao sa osobama koje kažu da su tkači, a ustvari i ne znaju da postave osnovu.

“Sreo sam u Somboru žene koje kažu da tkaju, ali da ne znaju da postave osnovu. Onda ne znate ni da tkate, u suštini. Njima neko drugi postavi osnovu i tek tada one provlače predivo. To je najlakše, nije problem – stisnete jednu pedalu i provučete čunak. Ali, sama osnova jeste najveći problem”, dodaje Zoran.

Obuke za zainteresovane

Kao što je pre nekoliko godina i sam išao na kurs, tako danas Zoran drži obuke za sve koji žele da nauče ovaj zanat.

“Obuke držim već nekoliko godina. Za 2-3 meseca intenzivnog rada mogu da osposobim bilo koga da radi potuno isto kao i ja. Naravno, svakome treba vremena da stekne rutinu. Neki učenici su nastavili time da se bave, već su jedno 4-5 razboja kupili i to rade. Na obuke dolaze različiti ljudi, od mladog momka, inženjera mašinstva do profesorke srpskog jezika u penziji. Svako to može da nauči, nije problem. Treba volje, ljubavi i strpljenja. Na početku kada krenemo sa obukom, znam da ne mogu da držim kurs više od 3 sata, jer ih bole leđa, ruke, noge. Malo je čudan položaj dok se ne naviknete. I uvek na obukama instistiram da imamo što više krugova postavljanja osnove. Svaku operaciju, od proračuna pa do vezivanja poslednje niti, sam pojedinačno upsao na list papira i to im delim tako da uvek imaju podsetnik. Čim dođe do greške prilikom postavljanja osnove, dolazi do greške i u samoj tkanini. Jer kada se pogreši jedna nit u bilo kom delu procesa postavljanja videće se greška u samom tkanju. Tu u principu onda nema popravki. Može ponekad nešto da se popravi kada u ranoj fazi uočite grešku, ali kasnije biste morali da skidate osnovu pa da idete iz početka”, objašnjava Zoran.

Najjeftiniji razboj 500 evra

Da biste tkali, potreban vam je razboj. Zoran ima dva velika podna, jedan mali stoni i još jedan podni koji je u pripremi.

“To je velika stavka i to je problem kod nas. Normalan razboj ne može da se kupi bez 500 evra. Dakle, od 500 evra pa na gore da biste mogli da radite sve ono što bi trebalo da se radi na razboju. Postoje i neke jeftinije varijante, ali tu je pitanje kakvo je drvo, od čega je napravljen. Drvo mora da bude kvalitetno – parena bukovina, pareni jasen gde će vam svaki deo precizno biti urađen, gde neće doći do deformacija. Jer kad bi se na razboju dešavale deformacije drveta vi automatski ne biste imali tkaninu koja je kako treba. Može da se kupi i mali stoni razboj, ali na njemu su radne manje širine i ne može toliko da radi koliko može veliki razboj”, dodaje naš sagovornik.

Zrenjaninci ne kupuju tkanu robu

Zoranovih tkanina ima van Srbije, ali ne onoliko koliko bi možda moglo da ih bude.

“Samo u zemlji prodajem, to što ode nekoliko komada „preko“, to je sporadično i ne računam kao neku prodaju. Obično ljudi ovde kupe, pa ponesu preko na poklon. Bilo bi odlično da mogu više da prodam u inostranstvu, ali se do toga teško dolazi. Znam da se stranci, kada dođu pa vide šta mi radimo, bilo koji zanat, time oduševljavaju. Neko ko dođe sa strane vidi da to vredi, a kod nas se to ne ceni, ne poštuje i nema se ni para”, kaže Zoran.

Jedina mesta gde prodaje svoju robu jesu sajmovi, vašari i druge manifestacije.

“Preko društvenih mreža je teško. Postoji neki sajt za prodaju rukotvorina, sada bi to možda i moglo, pošto funkcioniše pej pal, do skoro nije funkcionisao kod nas, pa nismo mogli, ali opet tu ima jedan problem. To je isporuka. Ja sam imao jedan pokušaj prodaje u inostranstvo gde je na neki iznos naplaćena carina od 80 evra i to je onda problem. Vi ne znate koliko će to biti ocarinjeno, a to podiže cenu kupcu, pa to više nije cena koju ste vi rekli. Teško to funkcioniše i ide, malo ko radi negde izvan Srbije”, priča ovaj tkač.

Interesantno je da u gradu u kojem živi i radi, Zoran nema mušterije.

“U Zrenjaninu ne prodajem ništa skoro dve godine. Ovde je tržište čudno. Ranije sam izlazio na pijacu tri pijačna dana, pa sam to sveo samo na subotu, a kasnije nije imalo smisla izlaziti ni subotom. Tako da već skoro dve godine u Zrenjaninu nigde ne prodajem ništa. Odlazim, recimo, u Sombor nekoliko puta godišnje, oni imaju lepe manifestacije, nekako je drugačije. Bio sam nedavno na manifestaciji Somborski kotlić, pre toga je bila Cvetna pijaca i mogu reći da ljudi tamo drugačije gledaju na ručni rad i interesuju se. Ovde uopšte nema interesovanja. Jedino u svom gradu ne prodajem. Recimo, idem u Novi Bečej na Velikogospojinske dane, a nisam ovde vreme Dana piva. Eto, šta više da kažem”, dodaje Zoran.

Iako su daleko od svetskih, za mnoge u Srbiji su cene tkanih proizvoda previsoke

Uprkos tome što je cena i niža od realne, naš sagovornik je svestan da u zemlji robu skuplje ne može da prodaje.

“Same ruke, plus materijal, i dolazimo do te neke cene koja je za nas možda i preskupa. Mada sama cena nije ni realna, jer kada idem na razne strane sajtove i gledam potpuno isti materijali, slične šare, koje ja mogu da izvedem kao i svaki tkač ovde, to je i po 5 puta skuplje nego kod nas. Onda vidite gde se mi nalazimo. A nama je i to skupo. Šalovi se, na primer, kreću od 2500 do 3000-4000 dinara. To su šalovi od nekog grčkog konca i ima jako puno posla dok se oni naprave, to je tkana čipka. Prostirke idu 450 dinara po metru. Ne može se ići ispod toga. Ja treba da napravim mesečno 100 metara prostirki da bih imao pazar od 45000 dinara, to nije zarada, to je mesečni pazar. Da uzmemo da je materijal pola, tu bi zarada bila nekih 22500 dinara mesečno, a treba da napravite 100 metara nečega”, precizira Zoran.

Zbog toga najviše i prodaje ono što ima najnižu cenu.

“Najviše prodajem najjeftinije prostirke ili krpare. Sve ostalo je ljudima skupo. Nekad sa šalovima stanem neko vreme jer više nema smisla da ih pravim. Ja imam milion ideja u glavi, ali ne mogu to da realizujem jer nema smisla. To je osnovni problem kod nas. Imam zanatsku radnju i nekada mi se desi da imam ideju da je zatvorim. Čak sam jednom bio u poreskoj da pitam šta mi je sve potrebno za zatvaranje radnje. Dođete u situaciju da imate robe, imate repromaterijala, ali nemate gde i kome to da prodate. I to ubija i volju za radom i kreativnost i ambiciju”, dodaje ovaj Zrenjaninac.

Zanatlijama iz Srbije zasigurno ne nedostaju kreativnost i ideje, ali im nedostaje tržište koje je spremno da najpre prepozna kvalitet, a potom i da pravi ručni rad adekvatno plati. Svakako bi mnogo lakše bilo kada bi celokupna privreda zemlje bolje radila, za šta je potrebna daleko veća podrška države. Dok se to ne promeni, onima koji se bave ručnim radom i starim zanatima ostaje jedino da se nadaju da će uz mnogo muke, ipak, nekako uspeti da dopru do stranog tržišta i kupaca koji mogu da plate realnu cenu njihovih proizvoda.