Glumac Zijah Sokolović, čiji svaki nastup u Zrenjaninu isprati mnogobrojna publika, predstavio se sinoć kabare ostvarenjem „Međuigre 0 – 24h“.
Jedan od najpoznatijih i najpopularnijih umetnika na prostorima bivše Jugoslavije govorio je za naš portal o kabareu kao retkoj pozorišnoj vrsti kod nas, zašto je izabrao baš tu formu ali i o susretu sa slavnim glumcem Vudijem Alenom koji je gledao njegov nastup u Njujorku.
– Mislim da je publika sa ovih prostora gladna raznovrsnosti pozorišnih mogućnosti. Predstave se vrte oko jednog pozorišnog stila, ne upotrebljavaju se sve mogućnosti vremena u kom živimo, da bi stilovi predstava bili drugačiji. „Muđuigre 0 – 24“ jeste kabare, i to je jedna vrsta pozorišta koja zaživljava na prostorima koji imaju neku intelektualnu širinu. Kabare podrazumeva neku vrstu ironije sistema i društva, a populizam i nacionalizam nisu spremni na tu vrstu ironije i zato kabare ne zaživljava, odnosno retka je pozorišna vrsta na ovim prostorima – kaže Sokolović. -Ja kroz ovu formu ne govorim o politici ili nekim uzvišenim idealima društva, nacije ili vere, već o malim najjednostavnijim stvarima koje nam čine sadržaj života. Naš život je i sastavljen od tih malih stvari, međuigara, za koje smo u vremenu ovom kakvom jeste, izgubili moć da ih vidimo.
Nastupe našeg sagovornika u Njujorku su gledali mnogi poznati glumci, među kojima i slavni Vudi Alen.
– Da. Lepota tog sistema u Americi, pa i u Kanadi odakle sam se upravo vratio, jeste to što dosta glumaca dolazi na predstave, pa eto i na moje predstave da vide „šta to tamo neko radi“, da se informišu, da vide da li bi i oni mogli tako nešto da odrade, govorim konkretno o „Kabares Kabarei“. To znači da ne postoje ni granice ni predrasude, ni sujete, i to je lepota života. Čuli su, eto neki glumci, sticajem raznih okolnosti da dolazim tamo i izrazili želju da me gledaju i tražili mogućnost da se upoznamo. Tako je među njima bio i Vudi Alen. Mislim da ovde glumci glumce tako rado baš i ne gledaju, a ironično, svi živimo od toga, kaže Sokolović.
Kada govori o svojim dosadašnjim ostvarenjima, kaže da bi voleo da ga prepoznaju i pamte po pozorišnim, pre nego filmskim ulogama.
-Pozorišna predstava je to najteži glumački oblik i „susret živog čoveka sa živim čovekom“. To što se doživi na jednoj predstavi više nikad ne može da se vrati, i ako se ljudi toga sećaju, onda je to najveći kompliment. Film i televizija su nešto drugo. Mogu da te upamte po nekom filmu ili seriji, ali i ne moraju. Možda me se neko stariji seća po „Nedeljnom zabavniku“ ili drugim Bajfordovim serijama, a ovi mlađi po seriji „Ljubav, navika, panika“. Međutim, isto tako mogu da te upamte i po nekom najglupljem gafu u dnevniku i da ti to ostane za ceo život, iskren je poznati glumac.