I love Zrenjanin portal

  • 3D gradjevinska kuca
  • Pozorište Zrenjanin
Aktuelno

Zapisi o zanatima – Kata (Zlatarka) Lončarski

Banat-je-kao-pricaŽivot i rad ove interesantne ličnosti i vrsne vezilje još uvek nije dovoljno rasvetljen, niti je poznat široj javnosti. Njeni savremenici su je opisivali kao suvu i bledu ženu sa vilinskim zlatnim rukama.

Posvetivši život zlatovezu ona je postala poznata i priznata još za vreme života. Na izložbi ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884. godine osvojila je prvu premiju i novčanu nagradu od 4 dukata. Na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti 1896. godine takođe je nagrađena za svoje radove u zlatovezu. Za nju se svakako više znalo nekada nego danas. Još tokom prvih istraživačkih radova krajem 1950-tih godina u Melencima, konstantovano je da je na zlatarke ostalo samo sećanje.

U vreme trajanja izložbe u Novom Sadu 1884. godine javile su se ideje da se otvori jedna škola – radionica koju bi podržale ženske organizacije tada u nastajanju. U ovoj školi je trebalo da Kata Lončarski bude učiteljica. Ne znamo da li je do radionice ovog tipa došlo. Međutim, znamo da su mlade vezilje ipak prolazile svojevrsnu obuku kod Kate. Kod nje su se obučavale devojke iz Melenaca i okolnih mesta u Banatu, a bilo ih je iz oblasti Šajkaške (Bačka). Svoj zanat prenela je i na svoje dve ćerke, a cela porodica je dobila špic – name Zlatarov.

kata loncarskiKata Lončarski je radila kape zlatare, marame, libade, nalonje, a njeni radovi su pronalaženi u većem delu Banata ( koji je pripao kraljevini SHS), ali i obližnjim delovima Bačke i Srema. Njen uspon je počeo oko 1880-te, a uticaji njenog rada vidljivi su sve do Prvog svetskog rata.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.
I Taxi Zrenjanin

Nažalost, industrijalizacija i nemogućnost prilagođavanja rada u većoj produkciji i manjoj ceni ućutkale su ženske zlatne ruke. Ovi problemi su zapaženi još prilikom novosadske izložbe, kada je Katin nalonj u ono vreme koštao visokih 250 funti.

Ono po čemu je Kata postala čuvena jesu kape zlatare. Radila je dva tipa. Prvi i opšte prihvaćeniji tip u Vojvodini, ali i šire, bila je džega. Sačuvan je jedan Katin primerak iz 1906. godine pronađen u Botošu. Drugi tip, koji je u isto vreme postajao i sinonim za kape zlatare, bila je kapa na šlajfne (trake).

Prema svedočenju savremenika, Kati je u dizajnu ornamenta pomogao njen muž Joca. Pošto je bio vičan crtanju on je radio predloške sa ornamentima koje je Kata primenjivala. Postoji velika verovatnoća da je ovaj bračni par u stvari tvorac ove najpoznatije sprspe kape.

Kapu na šlajfne su najčešće kupovale devojke iz bogatijih paorskih porodica ( seoskih ali i gradskih). One su bile deo nevestinskog i svečanog kostima. Žene su ih mogle nositi još godinama nakon svadbe. Na raskoš jedne kape moglo je uticati materijalno stanje samog naručioca. Pravljenje jedne kape iziskivalo je dosta truda i rad do dva, tri meseca. Kapa je elipsastog oblika na koju su prikačene četiri trake (šlajfne), od kojih su dve bile duže, a dve kraće. Na gornjem delu kape su imitacije od cveća, a trake su često ukrašene resama. Cela površina kape pokrivena je ornamentima u zlatovezu, ali i metalnim i staklenim aplikacijama. Kapa je mogla sadržati vezene inicijale vlasnika i godinu izrade.

KapeZlatare

Kape zlatare (na šlajfne) danas se mogu videti u kolekcijama domaćih muzeja. Najbrojniji primerci čuvaju se u Enografskom muzeju u Beogradu, Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, Narodnom muzeju u Zrenjaninu, a pojedini primerci mogu se naći u muzejima Kikinde, Vršca itd…

zlatara sa slajfnama

Kapa zlatara sa šlajfnama, Vračev Gaj, 1896. godine

Nakon Zemaljske izložbe ženske radinosti u Budimpešti 1881. godine, nastale su prve ideje da se organizuje jedna nacionalna izložba ženskih rukotvorina koja bi obuhvatala i radove sprkinje sa prostora Austrougarske. Od ideje do realizacije je prošlo nekoliko godina i izložba je konačno otvorena za javnost 22. jula 1884. godine. Planirano je da postavka bude otvorena za javnost dve nedelje ali je zbog velikog interesovanja građana produžena za još nedelju dana. Organizaciju izložbe uz bogat propratni program izvela je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosadkinja. Izložbeni prostor je obuhvatio 6 sala srpske narodne škole u Novom Sadu od kojih su čak u tri bili prisutni radovi iz tadašnjeg Zrenjanina i okoline.

U cilju što boljeg prezentovanja ručnih radova na izložbi bečkerečanke su osnovale i organizovale priređivački odbor na čijem čelu se našla Sofija A. Popović. Tom prilikom je osnovana i radionica gde su vezle i tkale članice odbora i pripremale se za izložbu. U odboru se posebno istakla čuvena zrenjaninska dobrotvorka Emilija Munčić, čijim je svesrdnim zalaganjem iz grada i okoline poslat veliki i estetski dragocen broj predmeta. Za svoje zasluge u pripremama izložbe, Emilija je nagrađena diplomom. Koliko su zapravo članice odbora učestvovale u samoj organizaciji izložbe u Novom Sadu govori i podatak da su boravile tamo tokom trajanja izložbe.

U prvoj sali izložbenog prostora su bili izloženi radovi iz Zrenjanina, Vršca i sela iz njihovog okruženja. Tu su se našli tkani ćilimi, beli i zlatni vez, ali i čuveno sprsko platno. Jedan zid u dvorani bio je u potpunosti prekriven ćilimima koju su najvećim delom bili iz Zrenjanina i okoline. Ondašnji hroničar ih je opisao kao  ćilime „živih i veselih boja, lepog i pravilnog crteža“. U drugoj sali se se takođe našle tkanice iz okoline grada gde su se posebno istakli ćilimi Jerine Tomić iz Aradca i Julke Mijajlov iz Elemira.

Kapa-zlatara-i-kapa-sega

Kapa “zlatara” iz Srpskog Itebeja i kapa “džega” iz Melenaca

Međutim, najveća zvezda u drugoj dvorani, a možda i na celoj izložbi, bila je Kata Lončarski iz Melenaca. Ova vrsna vezilja specijalizovana za rad zlatom izložila je na jednom dugačkom stolu kape zlatare, marame, libade (ženski kaputić) i bečejski pokrov za najlon. Inače najlon Kate Lončarski je bio jedan od najskupljih pojedinačnih predmeta na celoj izložbi i koštao je 250 forinti. Organizatori izložbe su od prodatih ulaznica pokrili troškove izložbe ali i nagradili najbolje ženske ruke. Tako je Kata osvojila prvu nagradu namenjenu najboljim radovima i novčanu premiju od 4 dukata. Rukotvorine iz Zrenjanina našle su se i u poslednjoj 6. sali izložbe. Ona je bila namenjena radovima učenica iz narodnih škola. Najveće zasluge za organizovanje segmenata izložbe imala je učiteljica Nimfadora Đorđević, takođe jedna od članica bečkerečkog priređivačkog odbora.

Nakon završetka izložbe, zrenjaninski priređivački odbor je u septembru pretvoren u Dobrotvornu zadrugu Srpkinja na čijem čelu je postavljena Emilija Munčić, koja je na tom mestu ostala do 1898. godine. Na svom početku ona je okupljala tridesetak članica.

Odlomak preuzet iz knjige „Banat je kao priča“, Zrenjanin 2011.

Autor : Dejan Vorgić

Glavni urednik : Zoran Slavić

Izdavači : Istorijski arhiv Zrenjanin, NIP Zrenjanin

Produkcija : Etno festival Bagljaš

Foto : Picasa Web, Banateka.blogspot

 

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh