I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Univer export
  • agencija dane
Aktuelno

Velike muke malih preduzetnika – trgovci i država ne cene zanatlije

Podaci pokazuju da se više od polovine malih preduzeća ili preduzetničkih radnji ugasi u prve tri godine poslovanja. Ponekad je to zbog loše ideje, ali je mnogo češće zbog nepostojanja prave preduzetničke klime u državi i nedovoljne pomoći nadležnih, pre svega, u vezi sa olakšavanjem i ukidanjem nepotrebnih procedura i pružanja pomoći u nastupu na stranim tržištima, pogotovo na sajmovima i dugim značajnim manifestacijama.

Deda i otac Pavla Nećakova bavili su se proizvodnjom predmeta od rogoza. I Pavle je naučio zanat i mislio je da će od toga moći da živi. Čak je i firmu registrovao, ali ju je pre nekoliko meseci ugasio.

rogoz-papuce-naur-puno

“Generalno, ovaj zanat je kod nas u porodici tri generacije. Deda je to radio posle Drugog svetskog rata iz čiste potrebe. Tata je zanat naučio od dede i radio je u periodu 60-70-ih godina dok je studirao. Sa papučama od rogoza je plaćao stanarinu u Beogradu… Dok je bio zaposlen u firmi, tata nije pravio predmete od rogoza. Kada je otišao u penziju opet je ovo počeo da radi kao hobi. Ja sam silom prilika bio prinuđen da ga vozim po raznim manifestacijama rukotvorina. Video sam da njegova roba privalači veliko interesovanje i onda se tu rodila ideja da mi to probamo malo ozbiljnije. Tako da smo se odlučili da registrujemo firmu. Bili smo registrovani od novembra 2007. pa do pre nekoliko meseci, kada nam je firma ugašena po sili zakona zbog toga što nam je račun bio u blokadi duže od dve godine. To se sa firmom malo završilo malo neslavno, međutim, mi i dalje radimo. Kakve smo sve probleme imali i kakve i dalje imamo, to je posebna tema”, počinje priču Pavle Nećakov.

PerSu marketi

rogoz-papuce-lepe

Najveći problem zanatlija jesu prodaja robe i pronalaženje pravih saradnika.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

rogoz-cinija

“Mi smo imali priliku da robu izlažemo na vrlo ekskluzivnim, jako interesantnim mestima – od Kusturičinog Drvengrada, preko Mikser hausa, Supermarketa u Beogradu. To je jako interesantna idejazanimljiva publika, ali to nisu pravi saradnici. Niko od njih neće da uzme robu po fakturi, svi uzmu komisiono, onda vašu robu prodaju, uzmu novac pa vas motaju za plaćanje 3-6 meseci, godinu dana. To nije saradnja, to nije posao. Pogotovo što mi koji radimo ručne radove imamo specifičnu robu. Prvo, ručni rad ne može da se radi u velikim serijama, on zahteva male serije, specifičnu i ekskluzivnu robu i istog takvog kupca – onog ko može i zna da prepozna vrednosti, i da ih plati na kraju. A takvih je u Srbji relativno malo. Mi smo imali ozbiljan problem sa tim da ljudi koji imaju novca ne znaju da cene vrednosti ručnog rada i prirodnih materijala, a ljudi koji znaju da prepoznaju te vrednosti nemaju novca i nisu bili u mogućnosti sebi to da priušte”, objašnjava Pavle.

rogoz-puno-obuce

Trgovci ne žele da dele rizik

Naš sagovornik kaže da trgovci ne žele ni malo da dele rizik sa proizvođačima.

rogoz-papuce-zelene

“Ja ove sezone imam jako puno poziva iz Novog Sada, odakle ljudi pojedinačno pitaju gde mogu u svom gradu da nađu našu robu.Ja u Novom Sadu nisam uspeo da nađem adekvatnog saradnika koji će da uđe i podeli rizik sa mnom kao proizvođačem. Ne može trgovac da bude zaštićen kao beli medved, da dobije robu, da vas ucenjuje sa cenom i plaćanjem, da kompletan rizik padne na teret proizvođača, a da onda taj isti trgovac uzme tri puta veću zaradu nego što vi kao proizvođač imate. I onda se pitamo zašto nema proizvodnje i zašto ljudi neće da rade. Ja sam praktikovao tu saradnju sa komisionim radnjama do jednog momenta kada sam shvatio da je to apsolutno besmisleno. Povukli smo robu sa svih mesta na kojima smo je imali i jednostavno smo ušli u neku priču što se saradnje sa maloprodajnim objektima tiče da ne damo robu dok se taj, da ga tako nazovemo, rizik ne podeli. Trgovac jednostavno mora da da deo svog novca, i onda će robu početi da posmatra drugačije. Ovako, ja poklonim nekom 10-15 pari papuča, i koji je njegov interes – da li će da proda moje papuče ili neće. Imali smo raznorazne situacije od toga da roba nije izložena kako treba, do toga da se roba vraća oštećena, pokidana. To nije saradnja”, dodaje ovaj zanatlija.

Birokratija najveći neprijatelj

Veliki problem preduzetnicima predstavljaju birokratske procedure i nerazumevanje nadležnih.

rogoz-papuce-priprema

“Drugi deo problematike vezan za poslovanje jeste upravo ta neka institucija države koja ne prepoznaje potencijale ne samo ručnog rada i starih zanata, nego uopšte malih kućnih zanata i porodičnih firmi. Ja sam bio na jednom skupu gde je iznet za mene neverovatan podatak da čak dve trećine zaposlenih u Srbiji radi u malim kućnim radionicama. Upravo kroz male i sitne radionice, preduzeća, porodične firme, mi možemo da dođemo do onoga što nama treba i da se pokrene taj točak u Srbiji. Kod svih problema se provlači jedna crta, a to je da vas ne razumeju i da ne shvataju probleme na koje vi nailazite na terenu. Sve se svodi na to da neki državni činovnik koji radi u kancelariji prvog u mesecu prima platu bez obzira da li je „pomerio čašu na stolu“ ili nije. Uradio moj predmet ili ne, njemu će plata da legne. Imao sam nekoliko vrlo neprijatnih situacija. Ja ne očekujem da meni država proda robu, očekujem da mi obezbedi uslove u kojima ću ja moći uspešno da poslujem i da radim ovo što radim”, objašnjava naš sagovornik.

rogoz-stolica-priroda

Nedostaci internet prodaje u Srbiji

Dok mu je firma radila, veliki problem je bio poslati robu u inostranstvo.

rogoz-papuce-plavo-crvene

“Problem je izvoz, problem je internet prodaja. Naša država ne prepoznaje internet prodaju. Do skoro nismo imali ni pej-pal, sad je počeo da funkcioniše. Imamo situaciju da ne mogu da pošaljem paket za Japan. Na fejsbuku je devojka iz Japana videla šta radimo hoće da uzme 3-4 para papuča, to je sve ukupno bila vrednost robe oko 180 evra, to je skoro nečija mesečna plata. Ja ne smem da pošaljem tu robu zato što se plašim da će carina zaustaviti taj paket i da ću na kraju ja morati da otkupljujem svoju robu od carine, što je totalni apsurd. Ja nemam ništa protiv ako treba da se plate neke takse, ako treba da se plati carina, neka kažu koliko je to, ocarinite to, uzmite svoj deo  to nije sporno, ali je sporno da ja ne smem da pošaljem paket i da zaradim sebi za taj mesec. Nismo na kraju ni poslali. Krenuo sam u tu neku priču sa intetnet prodajom, jako lepo smo radili preko nekog francuskog sajta i imao sam situaciju da mi u toku nedelje preko tog sajta stignu tri porudžbine. Dva para papuča je poručila ista osoba i treći par je išao na drugu adresu. Ja nisam smeo to sve da pošaljem u istoj nedelji. Ne smem da pošaljem pod mojim imenom, moja roba je specifična, samo je pitanje momenta kad će neko u carini da kaže šta ti šalješ, kome šalješ, jako je nedefinisan zakon po tom pitanju. Stvar koju u svetu rešite sa tri klika mišem, ja sam rešavao dva meseca. Koliko energije i vremena sam samo trošio na banalnosti umesto da razmišljam o proizvodnji. Devedeset odsto vremena razmišljate kako da premostite te probleme, a ne razmišljate o proizvodnji kako da je unapredite, kako da je učinite kvalitetnijom, kako da sve to izgleda bolje,lepše, jefitnije, skuplje, da razmišljate o marketingu, o tržitšu. To su stvari koje su ovde poslednje na spisku iako su svuda u svetu prve. Sad je počeo da funkcioniše pej pal, ali izgubio sam svu volju jer sam potrošio previše energije do sada. I dan danas mi stižu poruke na sajtu, ali jednostavno digao sam ruke – ništa nisam poslao preko tog sajta u poslednje dve godine”, precizira Pavle.

rogoz-korpa

Tvrdi da čak i kada država učini nešto da pomogne malim preduzetnicima, to obično ne odradi do kraja.

rogoz-papuce-bele

“Država uvek ide sa tom pričom kako su oni nama nešto uveli, u celoj toj priči iznose lepu stranu medalje, ali ne i onu drugu. Imate post eksport koji je odlična stvar, treba vam izvozna faktura, treba vam CP 72 obrazac i roba putuje, ali problem je sa carinom. Pitanje te internet prodaje je maloprodaja, ja ne izvozim 30-50 pari papuča ili šta god već, nego se na tom sajtu javi kupac koji hoće da kupi 1-2 para papuča. Kako sad, kome ja da šaljem fakturu? Tu je opet sve nedefinisano”, kaže Pavle.

rogoz-papuce-dva-para

Do sertifikata “najbolje iz Vojvodine” nije uspeo da dođe

Iako se godinama za to borio, Pavle nikada nije uspeo da dobije sertifikat “najbolje iz Vojvodine”.

rogoz-cinije-puno

“Sertifikat “najbolje iz Vojvodine” je za nas jako interesantan, u smislu da se u slučaju da dobijete taj sertifikat, pokrajina obavezuje da vas vodi na neke manifestacije, obezbeđuje vam izlaz iz Srbije, što ja kao mali proizvođač ne mogu sebi da obezbedim. Ja ne mogu sebi da platim štand i put do Milana ili Minhena ili nekog drugog sajma i da izlažem svoju robu. Meni treba neko ko će da stane iza mene i ko će da mi obezbedi taj nastup. Ja sam pokušao sa tim sertifikatom “najbolje iz Vojvodine”, gde sam prvo dobio odgovor da stari zanati ne mogu da dobiju taj sertifikat iako u njihovoj brošuri piše lepo da mogu. Onda su rekli jeste u pravu si – ipak mogu, ali si ti prvi koji to pita i mi ne znamo kako to treba da rešimo… Onda smo uspeli da organizujemo jedan sastanak sa predstavnicima pokrajinskog sekretarijata, njih troje je bilo na tom sastanku sa nama starim zanatlijama. Rešavali smo pitanja kako da se to sertifikuje, koji su uslovi, jer se pod starim zanatima podrazumevaju i oni koji tkaju, i oni koji rade grnčariju i ja sa rogozom, različiti materijali, različite tehnike. Međutim, za sve to postoji neka dodirna tačka – to je ručni rad, prirodni materijali. Posle tog sastanka je prošlo dosta, ceo taj proces je trajao tri godine i dan danas ja ne znam da li je iko dobio sertifikat za ručni rad i stare zanate najbolje iz Vojvodine. Mene niko ne pita da li sam uspeo da prodam ili nisam, redovno su stizali porezi i doprinosi i sve ostale obeveze koje je trebalo da izmirim, a sa druge strane kada je država trebala da nešto učini za mene, to nije moglo. Tu jednostavno potrošite sebe i dignete ruke od svega na kraju”, objašnjava naš sagovornik.

rogoz-klupa

I pored mnogih manjkavosti, ipak, ne može da kaže da nije bilo baš nikakve pomoći države.

“Bilo je pomoći, ne mogu da grešim dušu, davali su subvencije i ja sam uzimao razne subvencije da ne bude to sporno, međutim, šta meni vredi 100 hiljada koje dobijem od pokrajine ili republike i kupim opremu i sad umesto jednog para papuča, ja mogu da napravim tri para kad opet imam svu onu problematiku o kojoj sam pričao. Nemam adekvatnog saradnika u Srbiji, ne mogu da izađem van Srbije, ostajem na tržištu koje se svodi na hleb i mleko. Koja je svrha subvencija to što ću da imam bolji alat, koji mi stoji i hvata prašinu. Mene srce boli kada uđem i vidim da mi alat stoji i da ne znam šta ću da radim s njim”, kaže Pavle.

rogoz-radionica

Prodaja robe preko Fejsbuka, uglavnom na domaćem tržištu

Iako firmu više nema, Pavle i njegov otac i dalje prave proizvode od rogoza. Do njih se najlakše dolazi putem fejsbuka ili po preporuci onih koji već imaju njihove papuče, stolice, torbe, korpe…

rogoz-stolice-puno

“Uglavnom je prodaja u zemlji. Nismo imali izlete van Srbije ove sezone. Imali smo poziv iz Kotora, to jako interesantan grad za ovakav tip proizvoda, jer kruzeri sa stranim turistima staju u Kotor i to je klijentela koja voli specifične proizvode. Međutim, zbog situacije u kojoj se mi trenutno nalazimo, a to je da ja radim kod drugog poslodavca u tri smene, ne ostaje mi mnogo vremena u toku dana da se bavim ovim poslom. Nisam uspeo da uradim ni uzorke koje je trebalo da pošaljem u Kotor još sredinom maja, da bismo videli da li će to da zaživi ili ne, pa opet je bilo pitanja kako da ta roba stigne do njega, kako da se naplati, i eto to je prilika koju smo ove sezone, na žalost, propustili, a za sledeću ćemo videti”, objašnjava Pavle.

rogoz-stolica-radionica

Gotovo da nema predmeta koji Pavle ne može da napravi od rogoza.

rogoz-stolice-male

“Naš proizvodni program je jako širok i puno toga može da se radi – od podmetača za čaše i šerpe do otirača za noge preko torbi, papuča, korpi do zaista nekih ozbiljnih komada nameštaja. Ove godine smo prvi put radili i sa drugim materijalom. Isto je u pitanju pletenje, tačnije nameštaju, ali smo radili sa kanapom. To je nešto što otvara totalno novu dimenziju za poslovanje i tržišni nastup, mislim da tu može da bude lepa prilika za nas”, kaže naš sagovornik.

rogoz-stolica-lepo

rogoz-cizme-bele

Bavljenje rogozom – kreativan i zanimljiv posao

Objašnjava da je proizvodnja predmeta od rogoza i te kako kreativna.

rogoz-papuce-zid

“Vi tu imate puno prostora da izrazite sebe. Ono što ja najviše volim jeste da mušterija dođe sa nekom svojom idejom i svojim zahtevima i vi imate problem kako da to uradite i napravite. I to je ono što vas tera napred, što proširuje našu proizvodnju i proizvode. Čini ih i lepšim i kvalitetnijim. Od one početne papuče koju smo počeli da radimo, koja je bila od čistog rogoza mi sad radimo i sa petom i sa platformom, kombinujemo i sa drugim materijalima kožom, jutenim gurtnama. Počeli smo da stavljamo dole gumene đonove, tako da su te papuče i kvalitetnije i dugotrajnije. Nismo izgubili ništa od njenih pravih vrednosti, a učinili smo je mnogo interesantnijom, kvalitetnijom, lepšom za oko. To mora da izgleda kao industrijski proizvod i mi to postižemo. Ne izbacujemo ručni rad već ga usavršavamo. Imali smo dosta izazova jedan od poslenjih jeste jedna jako velika korpa. Imali smo interesantan posao sa kanapom, u pitanju je bila jedna fotelja koja je trabalo da se obuče u kanap onako kako je to bilo u originalu. Dosta smo se mučili, ali je krajnji rezultat bio očaravajući”, dodaje Pavle.

rogoz-sandale-bele

Za ovaj posao potrebno je mnogo ljubavi i strpljenja.

“Osnovni model papuča može da se uradi tri para za jedan dan, a neki modeli moraju da se rade i po nedelju dana. Definitivno su najteži modeli sa platformom. Moram da kažem da se u svetu obućarstva klasičan pravi ručni rad izgubio. To što se danas naziva ručnim radom, daleko je od pravog ručnog rada. Ima te proizvodne linije gde ubacite sirovinu na početku, a na kraju izađe gotova cipela. Kod nas toga nema, sve je puki ručni rad. Od proizvodnje pletiva ne potoji drugačiji način nego da se ono plete ručno, do čišćenja pletiva, proizvodnje đonova. Tu ulazimo u taj obućarski deo priče, onda se papuča sklapa. Mi treba da potrefimo 4 ili 6 đonova koji su identični jedan drugom da bi mogli da se zalepe jedan za drugi, da bi se dobila platforma. A vi imate đonove od ručno rađenog pletiva koji odstupaju po, na primer, debljini. Tu je sad taj izazov da se to sklopi kako treba. Ko radi sa drvenim materijalima to zna, uvek drvo malo pobegne, vuna, rogoz takođe. Tu morate da osetite materijal, da znate kada da ga malo popustite, kad da zategnete”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da on sarađuje i sa drugim zanatlijama.

rogoz-platforma-plave

“Mislim da ćemo od septembra krenuti u saradnju sa jednom gospođom iz Beograda koja radi tkanje i hoće da tka kaiševe koje ćemo mi stavljati na papuče. Ali opet ostaje pitanje šta sa tim”, kaže Pavle.

Naš sagovornik objašnjava da bi svao ko to želi mogao da nauči da plete predmete od rogoza.

rogoz-papuce-zelene

“Kao i u svakoj proizvodnji, imate stvari koje može svako da savlada, a imate i delove koji traže majstorku ruku. Mi smo imali saradnju sa školom 9. maj, sa njima smo radili radionice i mogu vam reći da je tu bilo dece koja su mogla da odrade određene segmente proizvodnje bez nekih velikih problema. To su jednostavnije radnje, može da se nauči. Svaki zanat može da se nauči samo je pitanje koliko postoji želja i volja”, precizira Pavle.

rogoz-papuce-natur

Cene za svačiji džep

Kada je reč o cenama proizvoda od rogoza, one su prihvatljive za većinu.

rogoz-korpa-sova

“Mislim da mi sa cenama nismo tako problematični i da naše cene nisu strašne za kupce. Jedan par naših papuča se kreće od 1500-1800 dinara, pa do 6-7000 dinara zavisi ko šta hoće. Recimo papuča sa platformom koja je izuzetno komplikovana, ne može da bude ispod 6000 dinara. Ali su zato ovi osnovni modeli sa ravnim gumenim đonom, sa ukrštenim kožnim ili drugim kaiševima od 1800 dinara pa na gore. I cene torbi su tu negde oko 2000-2500 dinara, pa na gore. Sedišta za stolice se kreću od 1800 zavisi da li je samo sedište, naslon, da li je drveni ili metalni ram. Mislim da su te cene prihvatljive”, kaže Pavle.

rogoz-papuce-pesak

Uz svu muku i trud da bi bolje poslovali, zanatlijama fali podrška države i pomoć pri izlasku na strana tržišta, budući da se njihov rad daleko više ceni van granica Srbije, nego u zemlji. A od njihovog izvoza korist ne bi imali samo sami preduzetnici, nego, bez sumnje, i država, kojoj bi se ta “investicija” u zanatlije višestruko vratila kroz poreze i carine.

 

 

  • Divider

  • Divider
Na vrh