Dolaskom proleća i lepog vremena često nailazimo na pitanje „Kad ove godine pada Uskrs?“. Svi znaju da je „on tu negde, s proleća“ i da pada u nedelju. Danas retko ko zna sam da izračuna koja bi to nedelja bila i zato postoji lakši način poput gledanja u crkveni kalendar.
Uskrs uvek pada u nedelju, i to prvu nedelju posle punog meseca-prolećne ravnodnevnice. Pošto je Uskrs pokretan praznik, datum njegovog praznovanja može se pomerati u razdoblju od pet sedmica ili trideset pet dana. Najranije može pasti 22. marta po starom, odnosno 4. aprila po novom kalendaru, a najkasnije 25. aprila po starom, odnosno 8. maja po novom kalendaru.
Uskrsom se završava sedmonedeljni Veliki post. U narodu, Uskrs se pored Božića smatra najvećim hrišćanskim praznikom i praznuje se tri dana. Međutim, hrišćanska crkva ga smatra najvećim praznikom u godini i stoga Uskrs i naziva „praznikom nad praznicima“.
U samom proslavljanju Uskrsa preovlađuju crkveni elementi, jer se ovaj praznik proslavlja kao uspomena na Hristovo stradanje, ali i njegovo uskrsnuće iz mrtvih. U narodnoj tradiciji proslavljanja Uskrsa, pored crkvenih, sadržani su i drugi elementi vezani za kult prirode i njeno ponovno prolećno obnavljanje iz dugotrajnog zimskog sna.
Sam praznik Uskrs je dan radosti i veselja, dan opšteg praštanja i druženja. Tog dana se svi u susretanju pozdravljaju sa „Hristos voskrese“, a otpozdravljaju „Vaistinu voskrese“. U prošlosti su se tako pozdravljali sve do Spasovdana. Većina obrednih radnji na dan Uskrsa vezana su za bojenje jaja, uskršnje kolače i prvo mršenje ukućana nakon dugotrajnog posta.
BOJENJE JAJA ZA USKRS
Uskršnja jaja boje se i šaraju tokom Velike nedelje, najčešće na Veliki četvrtak ili Veliki petak. Bojenje jaja starije je od šaranja. Ono se smatra svetom radnjom i nekada se smatralo da taj posao može da obavi samo ritualno čista osoba, odnosno stara žena ili nevina devojka. Danas to nije slučaj. U bojenju jaja, pored domaćice učestvuju i mlađe osobe kao i deca kojima je ovaj običaj naročito interesantan.
Među jednobojnim jajima najčešće se sreću crvena, koja su bila i ostala obavezna, te su i atribut samog Uskrsa. Prvo jaje se boji crveno i ono se u kući čuva tokom cele godine, do sledećeg Uskrsa, a u zavisnosti od kraja, zove se čuvar, čuvarkuća, stražar, strašnik, krstaš i slično. Ovom jajetu pridaje se osobita magijska moć, da brani ljude od bolesti i svakog zla, da čuva stoku i useve.
Za bojenje jaja ranije su se koristile prirodne boje, odnosno biljke, tako da se crvena boja najčešće dobijala od broća, ruja, metvice, šljivove kore, kore od nara, trešnjeve kore. Žuta boja lako se dobijala od raznog lišća, kore i korenja kao što su mlečika, lukovina, kukurek, kopriva. Mrka jaja dobijala su se farbanjem u orahovini i cerovoj kori, a zelena boja, kao simbol rasta i prirode, pomoću semena koprive i korenja patlidžana. Danas se najviše koriste savremene industrijske (anilinske) boje, dok se od starijih načina bojenja najviše zadržalo farbanje jaja u lukovini.
Kada se završi proces bojenja, još vruća jaja obrišu se i namažu komadom slanine kako bi boja bila življa i jaja dobila sjaj.
ŠARANJE JAJA I ORNAMENTIKA
Žene sa osobitom pažnjom neguju umetnost šaranja uskršnjih jaja iz velike starine, predajući je s kolena na koleno. Za razliku od bojenja, šaranje se moglo poveriti i ženama izvan kuće, jer je za to potrebna velika veština i dar. Poslednjih decenija veoma je rasprostranjeno praktikovanje šaranja jaja od strane svih ukućana, a naročito dece. Ono predstavlja poseban vid zabave i porodičnog druženja.
Šare na jajima su se izvodile na različite načine. Jedan od njih je takozvana „batik“ tehnika. Ona se sastojala u tome da se tankim slojem voska prekrije površina koja ne treba da se oboji, pa se posle farbanja vosak skine pri čemu ostanu bele šare.
Prekrivanjem izvesnih površina priliko bojenja, jaja se šaraju i pomoću prirodnih listića i cvetića. Uljem ili belancetom listići se prilepe za jaje koje se potom stavi u tanku čarapu, a zatim kuva u željenoj boji. Nakon bojenja, čarapa i listići se uklone, a površina na kojoj su bili zalepljeni ostaje bela. Za šaranje na ovaj način bira se lepo, reckasto lišće kako bi ornamenti izgledali kao crtež. Najrasprostranjenija je upotreba lista deteline, ruže, jagode, pelina. Šaranje jaja lišćem u vezi je sa kultom biljaka koji se provlači kroz sve prolećne običaje.
U mnogim krajevima Vojvodine, verovatno pod uticajem Zapada, razvile su se i tehnike plastičnog ukrašavanja jaja vunicom, srmenim žicama, pantljikama i sličnim materijalima. Ovi ukrasi se lepe ili našivaju na ispražnjeno jaje, obično neobojeno. Poslednjih decenija preovlađuju cvetni motivi. Najčešće su to lale, đurđevak, detelina, klasje, ljubičica, bela rada kao i čitave korpice sa cvećem. Motivi životinja su manje zastupljeni, ali se najčešće mogu videti pile, kokoška sa pilićima, golub, ribice, zec i leptir.
Predstavu zeca nalazimo skoro u svim mitologijama, verovanjima i narodnim predanjima. On je u tesnoj vezi sa simbolizmom neprekidne obnove života koji se obnavlja i smrću. Tu nalazimo i objašnjenje dalekih korena našeg narodnog verovanja da, zdravlja radi, zeca treba ubiti na Veliki petak, a pojesti na Uskrs. Zec, dakle, ne umire činom smrti, već u nama vaskrsava-obnavlja se dajući nama snagu. Ovim postaje razumljiva i činjenica da širom Evrope, kod svih hrišćana, zec u obliku čokolade biva pojeden o Uskrsu.
Odlomak preuzet iz knjige „Banat je kao priča“, Zrenjanin 2011.
Autor : Ljudmila Šajtinac
Glavni urednik : Zoran Slavić
Foto: notonthehighstreet.com, nadlanu.com
.gif)
.gif)
