Nemi svedok istorije, rušenja i podizanja iz pepela, bitaka i mirenja, glavna gradska ulica svom kalendaru sećanja dopisuje nove godine.
Zvali su je, i zovu je centar, štrafta, promenada. Ipak, nekako joj najlepše pristaje – korzo. Takvom je pamte generacije, takvu su je prihvatali i zavoleli, tražeći u njoj sebe, tražeći sebe među drugima.
Korzo-ulica Kralja Aleksandra Karađorđevića (oko 1930)
Kao centralna ulica u gradu pominje se još 1716. godine, po odlasku Turaka. Mnoge njene kuće hronike su grada u malom – Benceova, prva robna kuća, Mencerova kuća, prva varoška dvospratnica, „Šeherezada“, dah orijenta u Banatu, kuće bogatih trgovaca, veleposednika, uglednih građana.. Menjala je ime kako su na ovim nesigurnim prostorima osvajače smenjivali oslobodioci, i obrnuto.
Pored svih novotarija, premijerno baš u njoj predstavljanih javnosti, pedesetih su se godina ovde održavale i prave moto-trke, sa startom ispred robne kuće. Istovremeno, jednom su njenom stranom šetali uniformisani gimnazijalci, a drugom nešto stariji „kibiceri“, buduće mladoženje ili udavače, na putu ka „Mrkšiću“ ili „Dunđercu“, na igranku. Do osam ili devet uveče, pa kućama. Tako je bilo, i samo tako moglo da bude, tada.
Konačno, 1984. godine ulica je vraćena pešacima i uređivana s manje ili više ukusa, nikada potpuno, i nikada s dovoljno htenja, srca ili želje za vanprovincijskom lepotom koju je, uprkos svemu, ovde moguće stvoriti.
Neminovno i svakodnevno, korzoom i danas teku i prepliću se životi – pre podne jedan, predveče drugi, noću treći. Isti u svojim suprotnostima, a različiti u zajedničkom, uzbudljivi ili monotoni, baš kao i ovaj grad, neumorno tkaju nit nikada zaustavljenog trajanja..
Iz knjige “Varoške vinjete” autora Miodraga Grubačkog
