Pričama o Begeju nikad kraja. Ova naša, reka varoška, sastavni deo života većine ljudi koji su vek proveli u Bečkereku, Petrovgradu ili Zrenjaninu, neprestano nas svojim tajnama iz prošlosti zatiče i iznenađuje.
Danas toga, svedoci smo, uglavnom nema. Begej nekada – to su bili i virovi i parobrodi i kameni mostovi. Bile su i ustave, brojne plaže, vodonoše i nedeljna supa banatska. Begej nekada – bile su i vodenice.
U tursko doba, iako je zapušteno održavanje ustava i sporednih rečnih tokova, sagrađene su dve vodenice. Prva, sa četiri mlinska kamena, podignuta je na danas nepostojećem delu Begeja, između Sokolskog doma (danas Doma borilačkih veština) i Pinove vile, u Ulici Ive Lole Ribara. Bila je u vlasništvu Mehmed-paše Sokolovića, čija je vojska zauzela utvrđeni Bečkerek 1551. godine. Druga vodenica, sa dva mlina, nalazila se istočno od grada i pripadala je turskom begu Durgut-agi. Pretpostavlja se da su ove dve vodenice zadovoljavale potrebe stanovništva turske varoši za brašnom.
Gradski mlinovi našeg doba, nastavljajući ovu tradiciju, takođe su podignuti uz reku. U međuvremenu, ona se uzjogunila, prekrojila tok, pa su tako pogoni „Žitoprodukta“ ostali uz jedno od begejskih jezera. U njegovoj vodi, dovoljno zamišljenom posmatraču može se učiniti da se ogleda neka od bivvših turskih vodenica. I prebira po prohujalim vekovima, kao po žitu, tražeći najkrupnije, najrodnije zrno.
Svako drugo, vrelo lelto, kao u inat, neprestano nas vraća na reku koja je tu, a koje nema. Najviše nam nedostaju plaže. Kraj njih, ponekad bi, kao na filmu, mogla proleteti fantazmagorična slika kakvog parobroda, kamenog mosta, ili pogrbljenog vodonoše. Ili, pak, dve begejske vodenice nasukane u ravnici, po odlasku svih onih talasa, virova i struja što su tekle ovom varoši menjajući i nju samu, sve njene obale i ljude. Menjajući ih, a ostavljajući večito trajnim, da postoje koliko i grad, i sve u njemu.
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
