Proteklo je više od trideset godina od kako je u zrenjaninskim bioskopima prikazivan domaći film Tesna koža. Na repertoaru „Balkana“, potom i „Vojvodine“, nalazio se od 24. januara do 13. februara 1983. godine.
Popularni Pantić i Šojić družili su se sa Zrenjanincima punih dvadeset dana, masovno ih dovodeći pred filmsko platno.
Vraćanje baš ovom događaju neminovno znači i podsećanje na jedno, već pomalo zaboravljeno vreme – i lepo i setno, u istom trenutku. Dok se u dugom redovima čekalo na ulaznice za „Tesnu kožu“, prepričavalo se o prodaji kafe i deterdženta za bonove, strogo deljene svakom domaćinstvu. Možda je to tek skromno, subjektivno mišljenje, možda tek pusta nostalgija, ipak, živelo se tada u nekoj lepšoj, srećnijoj zemlji…
Taj je januar tekao hladan i uglavnom bez snega. A u „Balkanu“ – šest projekcija dnevno, rasprodatih do poslednjeg mesta. Gotovo trideset hiljada gledalaca za tri nedelje, ili, u proseku, svaki treći Zrenjaninac. Fenomen „Tesne kože“ bio je teško objašnjiv. Ova prizemna i jeftina, ni po čemu umetnički značajna komedija, ostaće, uprkos svemu, zabeležena kao jedan od najgledanijih domaćih filmova uopšte. I u Zrenjaninu, naravno. Bio je to, ujedno, i poslednji film koji je privuako takvu pažnju ovdašnje javnosti. Nedugo nakon njega, narodu je sve manje bilo i do bioskopa, i do smeha.
Mnogima je, u međuvremenu, sopstvena koža postala tesna, i rado bi iz nje, da se može. Neki su uspeli da se prilagode svakoj njenoj zapremini i nije im loše. Šta je tu je. Treba iskoristiti svaku mogućnost za što prijatniji „boravak“ u sopstveno koži. Kakva god da je, treba je, ipak je treba sačuvati. Ili bar što skuplje prodati…
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
