Prvi autobus viđen u našem gradu, iz 1911. godine, brzo je odlutao sa ulica i drumova banatskih. Dvadeset godina kasnije, kažu arhive, varoš se mogla pohvaliti s dva registrovana autobusa.
U tim su se vremenima tehničke novotarije sporo razvijale i teško prihvatale, još teže menjajući ustaljene i duboko ukorenjene ljudske navike.
Po okončanju Drugog rata razmišljalo se drugačije. Relativno brzo, 1954. godine, otpočeo je u Zrenjaninu redovan autobuski saobraćaj. Prvih šest autobusa stiglo je iz Londona. U njih se ulazilo s leve strane. Gužve u saobraćaju tada nisu postojale, pa je ova operacija bila uglavnom bezopasna.
Godine 1959. dočekali su žitelji Zrenjanina i one čuvene „londonce“ – zaštitne znake engleske prestonice – autobuse na sprat. Hrapavim ulicama, na nekoliko lokalnih linija, saobraćali su od jula do decembra iste godine. Kratko, ali sasvim dovoljno da zauvek ostanu deo varoškog neprolaza.
Sećanja su, otprilike, kao vodena matica – otiču brzo, i što ih struje dalje odnesu, sve ih je teže vratiti uzvodno. A reka se širi, sve moćnija… Mnogi će verovati ovom kazivanju, kao što veruju novom danu i rađanju sunca. Mladim će Zrenjanincima, iako je istinito, ovo možda delovati kao jedna velika, maglovita iluzija.
Između iluzija i stvarnosti, srećom, granica je katkad sasvim nežna, jedva primetna nit, dovoljna da zaustavi prethodno pomenutu reku. I pomiri joj obale sa zaboravom, bar zakratko.
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
Foto/ilustracija: darx.premiumcoding.com
.gif)
.gif)
