Idući ulicom Beogradskom (koju mnogi još zovu „Tomaševačkim drumom“), ka glavnoj autobuskoj stanici, s leve strane nailazi se na lokalitet poznat kao „Klajnova bara“.
On zahvata prostor između ulica Bačke, Sremske i Hercegovačke, a predviđen je za gradnju porodičnih kuća.
Godine 1893. natom prostoru, tadašnjoj periferiji, izgrađena je ciglana Bernata Klajna. Na suprotnoj strani ulice, ali nešto dalje, iste se godine podiže i parna ciglana Šagelšmit Janoša. Obe ciglane rade zasebno do 1917. godine, kada se ujedinjuju, da bi 1926. preduzeće prešlo u ruke Živka Terzina.
Ciglane obustavljaju rad 1934. godine. Bivaju ubrzo i napuštene, ana mestu Klajnove ciglane, od jamura iz kojih se vadila glina, postepeno se stvarala – bara, vremenom zarasla u trsku. U nedostatku pravog klizališta „Klajnova bara“ predstavljala je jedno od mesta na kojima su zimi mnoge generacije najmlađih Zrenjaninaca uživale u igrama i zabavi na ledu. Bilo je čak i predloga da se bara uredi i osposobi kao zvanično gradsko klizalište.
Ipak, krajem osamdesetih godine, veka koji smo napustili, bara se isušuje, nasipa zemljom i poravnava, prepuštajući još samo usamljenim maštarima da na placevima kuća dočaravaju miris vrele, pečene gline, dečijih zimskih radosti…
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
.gif)
.gif)
.gif)
