Varoška priča oko koje je isprepletano najviše zagonetki možda je baš ona o čuvenoj „Bečkerečkoj“ ćupriji, „Velikom“ ili „Ajfelovom“ mostu, mada niko sa sigurnošću ne može dokazati niti potvrditi, da je taj most, zaista – Ajfelov.
Činjenice govore da je ovaj harizmatični most podignut 1904. godine, nakon što su njegovi izliveni delovi Begejom dopremljeni iz velike železare u rumunskim Rešicama. Nisu ga dotakli svetski ratovi, prirodne katastrofe, smene država i sistema, ali mu je vek okončan zahvaljujući nipodaštavanju prošlosti, ljudskoj kratkovidosti, ideološkom slepilu i nepoželjnom epitetu bisera austrougarskog graditeljstva na ovim prostorima. Rasklopljen je 1969. godine i isečen na komade, o čemu je sačuvan i filmski zapis, a jedino što je od njega sačuvano – par gvozdenih ukrasa s portala mosta, nazvanih „fijale“- bile su na ulazu u brodogradilište „Begej“, a potom na ulazu u „pivnicu“.
Sve ostalo deo je legende. I priča da ga je lično gradio veliki Gustav Ajfel, potom da je projektovan u njegovim ateljeima, da stilom podseća na njegovu životnu Kulu, sve do pretpostavki da je u peštanskim krugovima arhitekture Ajfelovo delo uticalo na mnoge projektante, pa i na samog (anonimnog) autora gvozdenog mosta u Bečkereku.
Legende, ipak, najduže žive. I to ih svrstava među besmrtne varoške simbole, rame uz rame sa „Četir’ konja debela“, ovekovečena baš na mestu „Ajfelove ćuprije“. To ih izuzima od vremena, prolaznosti i zaborava, od kratkoće trenutka što ga nazivamo – život ljudski..
Fijale, ukrasi sa nekadašnjeg Velikog mosta, u krugu brodogradilišta „Begej“ (2008. godina)
Lepo je slušati inicijative i planove za obnovu ovog mosta. Lepo je zamišljati četiri bronzana konja na Trgu ispred mosta, zaustavljena u kasu ka reci i okružena kakvom prigodnom fontanom.. Ipak, može li se maštom protiv ranjene istorije, može li se lepotom protiv varvarstva, može li se spomenikom protiv nespokoja? Vredi, makar, pokušati…
Iz knjige “Varoške vinjete” autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
