I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Aviv park Zrenjanin
  • Kuća zdravlja
Aktuelno

Uskakanje devojke kao jedan od nekonvencionalnih postupaka udabe/ženidbe

Banat-je-kao-pricaU naseljima starijih slojeva srpskog stanovništva u srednjem i severnom Banatu, od pamtiveka pa do sredine XX veka postojao je, kao i kod Srba širom Balkanskog poluostrva, niz tradicionalnih običaja vezanih za udadbu/ženidbu. Pojedini od tih običaja su se, u nekim od srenjebanatskih i severnobanatskih sela i ruralnim delovima varošica ili gradića, zadržali do danas. 

Svi ti običaji i postupci delili su se na predsvadbene i svadbene. Moglo bi se reći da je bilo dobrih i lepih predsvadbenih i svadbenih običaja i postupaka, kao i onih nekonvencionalnih – koji od naroda nisu baš smatrani lepim.

U dobre i lepe običaje vezane za udadbu/ženidbu, a koji su predhodili svadbi ili svatovima, spadale su zaruke, ali se taj izraz ne koristi u navedenim srednjebanatskim i severnobanatskim naseljima. U ovim oblastima za taj predbračni postupak postoji nekoliko izraza – proševina, veridba, prstenovanje i jabuka. Kada se oni obave, onda dalje sve ide, kako se ovde govorilo -”lepim”. To znači da sve ide dogovorom između rodbine mladoženje i mlade. U tom dogovoru glavnu reč su najčešće vodili njihovi roditelji. Ako neko od budućih mladenaca ili čak i oboje, nije imao žive roditelje, onda su razgovore o udadbi/ženidbi vodili najbliži rođaci. To su mogli biti starija braća ili sestre, ako su bili oženjeni ili udati, zajedno sa svojim supružnicima. Ukoliko je mladoženja imao brata i snahu, onda su to bili budući dever i jetrva “nove mlade”. Ako je mladoženja imao stariju sestru, onda su pregovore vodili ona i njen muž, odnosno mladoženjin zet. U slučaju da budući mladoženja nije imao stariju rođenu braću ili sestre, tada su uloge pregovarača odnosno ugovarača obavljali drugi najbliži rođaci: stričevi i strine, ujaci i ujne, tetke i njihovi muževi. Isti slučaj je bio i kod devojke koje je trebala da se uda “lepim”.

Posle običaja ugovaranja budućeg venčanja – proševine, veridbe, prstenovanja ili jabuke – nekada je dolazilo do „rakije“ i ona je prethodila pravoj svadbi ili „svatovima“, kako se govorilo u srednjem i severnom Banatu. „Rakije“ su se dešavale u svako doba godine, a najčešće u jesen. Pomenuti događaj se tako nazivao po piću kojeg je po kućama i domaćinstvima ovih dela Banata bilo u skoro svakom godišnjem dobu. Takođe, rakiju je imala svaka kuća, makar i ona najsiromašnija (ako nije bila od nekog drugog voća onda bar od plodova belog duda. To piće se zvalo dudara ili dudićara).

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.
PerSu marketi

jabuka

 

Običaj koji se nazivao „rakija“ podrazumevao je manje veselje od svadbe ili svatova, a organizovalo se prilikom dovođenja mlade u kuću mladoženje. U njemu su učestvovali najbliži rođaci budućih  mladenaca, kao i najbolje komšije. Skoro nikad rakija nije prolazila bez muzike. Ranije su je činili jedan ili dva gajdaša, ponekad frulaš ili frulaši, a kasnije, idući bliže našem vremenu – tamburaši, harmonikaši ili mešavina te dve vrste svirača.

Posle rakije koja je obično trajala od prvih večernjih časova do ponoći, nevenčani par je tako živeo duže ili kraće vreme. To je u neku ruku bio probni period braka, koji se završavao svadbom ili svatovima, a najčešće su ih pravili u ranu jesen, tj. krajem septembra i početkom oktobra. Obavezan i sastvani deo svadbe u Srba skoro po pravilu- još od vremena cara Dušana pa do kraja Drugog svetskog rata – bilo je venčanje u crkvi. Ovaj obred, posebno u poslednjoj deceniji prošlog i prvoj ovog veka, ponovo oživljava i dobija svoju reafirmaciju u celoj Republici Srbiji i među Srbima uopšte.

banatska svadba

Sklapanjem braka u crkvi, budući supružnici su ovaploćeni, odnosno krunisani, ne samo simbolično, već vrlo konkretno, stvarno. Prilikom ovog venčanja mladenci su na svojim glavama nosili vence u obliku krune. Njih je stavljao sveštenik, uz prisustvo svatova, od kojih su najznačajnije uloge imali kum i kuma(ako je kum bio oženjen), dever i deveruša(ako je i on bio oženjen) i stari svat i starosvatica. Kum ili kumovi, su kad god je to bilo moguće, bili iz kumovskih veza, koje su kod nekih porodica trajale i vekovima. Dever je bio najčešće mladoženjin brat, a ako ga nije imao, onda bi  to bio brat od rođenih ili daljih stričeva, ujaka ili tetaka. Stari svat i starosvatica su najčešće bili mladoženjina rođena ili sestra od rođenog ili bližih i daljih stričeva, ujaka ili tetaka, odnosno neke od tetaka i njihovi muževi. Prilikom obreda venčanja u crkvi, uz mladoženju i mladu stajali su dever i deveruša(ako je bilo), a iza njih kum i kuma (ako je bilo ) i stari svat i starosvatica. Ova dva poslednja para su ustvari bili i svedoci obavljenog čina.

burmeMLADENCI, VELIKI BEČKEREK 1924.

Jedan od nekonvencionalnih običaja i postupaka vezanih za udadbu/ženidbu bilo je takozvano „uskakanje“ devojke.

U siromašnijim selima severnog i srednjeg Banata, devojka je uskakala najčešće u takozvana kratka seljačka kola, koja su vukli konji. U bogatijim selima i gradićima, poput Novog Bečeja, ili varošicama kao što je Novi Kneževac i najzad gradovima današnjem Zrenjaninu (nekadašnejm Velikom Bečkereku i Petrovgradu), Kikindi( jedno vreme Velikoj Kikindi )- devojka je uskakala i u karuce ili čak fijaker. (U južnoj Srbiji takva udavača se zvala „skočidevojka“, što pominje Stevan Sremac u svojoj knjizi „Zona Zamfirova“)

Bez obzira kako bi se uskakanje završavalo, a najčešće je bilo uspešno, morao je postojati nekakav plan. Osnova tog plana je bilo vreme i mesto čekanja devojke, koja je htela da uskoči za svoga diku ili lolu. Ovaj postupak se najčešće izvodio u večernjim časovima, a belega čekanja je bilo neko skrovito mesto, kao što je ugao seoskih sokaka ili gradskih ulica nazivan i ćošak. Ovo mesto je bilo zgodno, jer je devojka, čekajući momka, sama, a ponekad i u društvu sa jednom ili više poverljivih drugarica, mogla da prati ko se kreće ulicama i da vidi ko se približava ugovorenom mestu za uskakanje. Ako je to bila neka, ili neke osobe koje bi mogle osujetiti uskakanje, one bi se skrivale dok opasnost ne prođe.

U osnovi načina udadbe/ženidbe uskaknjem bez znanja roditelja, je dolazak momka na mesto koje su devojke i on ugovorili. Momak devojke koja mu se obećala je retko sam dolazio na takozvanu belegu, a za dogovoreno uskakanje dovoljan mu je bio jedan pomoćnik, koji bi kočijašio zapregom. Međutim, češće je to činjeno sa jednim ili više rođaka ili najboljih i najpouzadnijih, kada su rizik i opasnost bili veći i sa hrabrijim drugovima, poznatim po svojoj smelosti. Ovo je bila neka vrsta obezbeđenja  u slučaju da vest o uskakanju neke devojke procuri do njene rodbine. Zadatak devojčinih muških rođaka je bio – ako njeni roditelji nisu po dobijenoj informaciji, kako im se kćerka sprema da uskoči, odobravali takvu njenu želju – da silom spreče njeno uskaknje. U takvim slučajevima je ponekad čak dolazilo do tuča dveju strana sa ili bez lakših ili težih posledica.

mladenci

U vezi sa uskakanjem devojke za momka moglo bi se postaviti osnovno pitanje: u kojim i kakvim slučajevima je dolazilo do ovog i ovakvog događaja ili postpuka devojke i momka?

Veoma često do uskakanja devojke je dolazilo kada su se njeni roditelji protivili njihovom braku, zato što on, zbog mnogo čega, njima nije bio po volji. Najčešći razlog protivljenja roditelja je bio taj što je budući zet bio siromašan, a devojka bogata. Takođe, protivili su se, ako je devojčin izabranik bio iz neke izvikane porodice, koja je po mnogo čemu bila na lošem glasu. Na primer, ako je u njoj bilo pijanica, bećara i iroša ili ne daj bože umobolnih, zatim onih koji su bolovali od neke zarazne bolesti koja se mogla preneti na potomstvo. Posebno značajan razlog protivljenja roditelja devojke udaji za nekog momka je bila činjenica da je u njegovoj porodici bilo optuženih ili osuđenih za ubistvo.

U izvesnim prilikama, postojao je jedan važan zajednički razlog oko kojeg su se porodice nekih devojaka i momaka tajno dogovorile da dođe do uskakanja. To su uglavnom bile siromašne porodice koje često, zbog nedostatka novca nisu mogle prirediti ni manju rakiju, a kamoli valjanu svadbu. U takvim slučajevima nije bilo ni proševine, verdibe, prstenovanja, ili jabuke, kao ni svadbe ili svatova. Siromašna devojka je u dogovoru sa svojim roditeljima i uz njihovu dozvolu – a isti slučaj je bio i kod siromašnog momka – uskakala. Za takvu vrstu uskakanja, koja je ipak retko kad ostala tajna, u narodu se govorilo da je to bila udadba/ženidba: „S ćoška, sa manje troška!“ ili “ S ćoška, bez troška!“ Ipak, nekada su i siromašne porodice, bilo da je devojka uskakala bez dozvole ili je to činila po dogovoru sa roditeljima, pravile makar rakiju.

Odlomak preuzet iz knjige „Banat je kao priča“, Zrenjanin 2011.

Autor : Vladislava Ignjatov

Glavni urednik : Zoran Slavić

Izdavači : Istorijski arhiv Zrenjanin, NIP Zrenjanin

Produkcija : Etno festival Bagljaš

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh