Savremen način života često onemogućava roditelje da deci spremaju jela koja su se nekada kuvala, jer za pojedina treba dosta vremena da bi se ukrčkala ili umesila na pravi način. Zbog toga se na meniju sve više nalazi brza i suva hrana. Udruženje žena “Livađanke” iz Aleksandrova pre tri godine pokrenulo je radionicu u kojoj decu uče da prave kolače, mese kiflice, štrudle, pite, ali i da šiju, vezu, heklaju, štrikaju, rade dekupaž. Cilj je da se stari zanati ne zaborave, ali i da najmlađi nauče veštine od kojih bi mogli kasnije i da zarađuju.
Za tri godine postojanja kroz radionicu u Aleksandrovu je prošlo mnogo dece. Trenutno ih je 20-ak, a pred praznike taj broj se dodatno uveća. Najčešće su uzrasta od 4. do 8. razreda osnovne škole, ali ima i onih koji su pošli u srednju školu.
“Ideja o pokretanju radionice je nastala zato što ne želim da stari zanati odu u zaborav, nego da i mladi nauče nešto jer će im to trebati u životu. Mogu da se pohvalim decom. Divna su. Uče da pletu, vezu, šiju, prave kolače. Deca, na primer, naprave kolač, to spakuju, a ispod tacnice napišu recept”, kaže Ljubinka Miškov – Ljupka, predsednica Udurženja žena Livađanke iz Aleksandrova.
U početku je bilo mnogo više članova u udruženju negošto ih sada ima.
“Tu su velike obaveze, pa su mnogi odustali od članstva. Niko nam ništa ne nadoknađuje za taj rad. Mogu da se zahvalim jedino svojoj mesnoj zajednici i opštini Nova Crnja koja ima razumevanje za nas i za naš rad i koja nas kroz projekte koliko je moguće podržava. Ne radimo mi samo ovo. Mi se bavimo i humanitarnim radom. Ako je neko, na primer, bolestan mi skupimo novac i gledamo da pomognemo. Naravno, sve ide preko računa. Sakupljali smo novac za jednu devojčicu koja je trebalo u Tursku da ide da se operiše,ali se ipak ovde operisala. Idemo u Gerontološki centar, išli smo u sigurnu kuću”, objašnjava naša sagovornica.
Obezbediti sredstva za radionicu je ozbiljan posao
U udruženju su uglavnom žene srednjeg i starijeg doba, koje se teže snalaze sa modernim tehnologijama i pisanjem projekata.
“Problem je što mlade žene nisu zainteresovane za stare zanate i ručni rad. Mi pišemo projekte i ja isključivo to pišem za materijal za radionicu da bi deca radila. Ne nailazim ja ni na odobravanje u svom udruženju, neki se i ljute, ali ja sam za to da deca nešto nauče i da njih podstaknemo da prave nešto lepo, što će kasnije možda moći i da prodaju i da eventualno nekada od toga i zarađuju. Moj cilj je i da decu odvojim malo do kompjutera. Kada pišem projekat tu mi zaista treba neko mlađi. Ja sam sada išla tri dana i molila da mi neko pomogne da napišem projekat. Ni sada ne znam da li sam sve dobro odradila. Tu mora da se obrati pažnja na najsitnije detalje. Sad sam na projektu napisala “pomozite nam da ne odemo u zaborav”. Mene nije sramota da kažem da nemam škole, ali imam volju i želju da svoje znanje koje imam, a tiče se starih zanata, prenesem i drugima”, objašnjava gospođa Ljupka.
Projekat za nabavku šporeta i materijala za haljine za nastup
I pored toga što radionica opstaje već tri godine, naša sagovornica kaže da i dalje nemaju svu opremu koja bi im bila potrebna da deca mogla više da nauče.
“Ako nam bude prošao projekat dobićemo šporet, jer sam konkurisala za to. Svi se smeju zašto šporet. E, pa iz razloga da se nauči kako se kuvaju stara jela, da se to ne zaboravi. Deca uglavnom jedu nešto suvo ili spremljeno na brzinu. Neka bar oni nauče kako se nekada kuvalo, pa neka kombinuju sa modernim jelima. Takođe, tražila sam i sredstva za materijale kako bismo deci sašili jednake haljine, jer kada zimi idemo na neke manifestacije nemaju šta da obuku. Imamo kratke i tanke haljinice, to smo letos šili, ali za zimu nemamo”, kaže naša sagovornica.
Radionice se obično održavaju u školi ili u prostorijama doma kulture, a po potrebi i u privatnim kućama.
“Kada pravimo kolače, mesimo štrudle, kifice, pite, koh mi onda radionice održavamo ili kod mene u kući ili u kući nekog od članova radionice, jer nemamo šporet. Zato tražimo šporet da bismo i to mogli ovde da radimo. Da deca nauče da skuvaju i ispeku patišpan, kiflu, štrudlu, pogaču. Ja uvek kažem možete da imate i nekoliko fakulteta, ali morate da budete dobra domaćica da biste bili i uspšna supruga i majka”, priča Ljupka.
Deca vole da šiju, vezu, štrikaju, prave slatka i slana jela
Učenici kažu da im dolazak na radionice predstavlja zadovoljstvo, jer tu mogu da rade ono što vole i da uvek nauče nešto novo.
“Kada sam čula da tetka Ljupka osniva radionicu, odmah sam se zainteresovala i tu sam od samog početka. Do sada sam svašta naučila, a najviše mi se sviđa je štirkanje. Štrikala sam šalove, džemper, rukavice, majicu. Baka mi je malo pomogla. Kada drugari vide to na meni, pitaju gde sam kupila. Kada im kažem da sam ja to sama radila, oni se iznenade i onda žele da krenu i oni na radionicu da nešto nauče. Sviđa mi se i kada pravimo kolače. Najviše volim da pravim baklave i kažu da sam specijalista za taj kolač. Kore, doduše, kupujem. Isečem ih na trake, napunim ih orasima i šećerom, onda to savijem u trougao i poređam u tepsiju. Skuvam sirup, prelijem ih da budu sočne. Kada dolaze gosti ja ponekad napravim baklavu. Svi kažu da je odlična, ali neki veruju da sam sama pravila, a neki baš i ne“, kaže trinaestogodišnja Tamara Zvekić.
„Meni se najviše sviđa šivenje. Uvek sam volela sa babom da šijem i jedno vreme sam želela i da upišem tu školu. Sada još ne znam šta ću upisati, dvoumim se da li da to bude nešto u vezi zaštite životne sredine ili da bude povezano sa modnim dizajnom. Šila sam suknjice za priredbu koju smo imali sa školom, kod kuće ušijem nešto što se pocepa ili suzim nešto. Kada je reč o spremanju jela, najviše volim da pravim kozačke kape. Na radionici smo učili i kako se pravilno postavljaju stolovi. Gde tačno i kako stoji escajg, pa smo u školi za priredbe mi postavljali stolove”, kaže četrnaestogodišnja Kristina Pitarević.
„Na radionici sam od samog početka. Prvo sam naučila da radim dekupaž, možda ne radim najbolje, ali sam naučila da ga radim i volim to da radim. Meni je to zabavno. Zaista uživam u svemu što radimo“, objašnjava Marina Medić, učenica 7. razreda.
Radionica je uvek otvorena za nove članove
Osim članova koji su tu od samog početka, radionici se stalno priključuju i novi članovi.
„Radionicu posećujem oko godinu dana, ovde zaista može da se nauči mnogo toga. Najviše mi se sviđaju dekupaž, jer se ukrašavaju predmeti koji mogu da budu jako lep poklon i štrikanje, jer mogu sama sebi da štrikam, na primer, šal koji nosim tokom zime. Kreativnost je za sve ovo jako bitna. Ništa nisam znala da radim od ovih starih zanata, jer to kod kuće niko nije radio. Mogla sam da učim preko intereneta, ali to nije isto kao kada vi uživo vidite kako se to radi. Od kada sam počela da dolazim ovde, počela sam i mamu da učim da to isto radi i sada zajedno kod kuće radimo dekupaž i štirkamo“, priča Dunja Diklić, učenica 8. razreda.
„Drugarica mi je pričala šta rade na radionicama i onda sam došla da vidim kako se i šta ovde radi. Ukrašavali smo flaše kanapom, učili smo da vezemo, štrikamo, šijemo… Meni se najviše sviđa šivenje na mašini, jer sam volela i kao mala da to radim sa mamom. Šila sam majicu, torbe, nesesere… Kada sam sašila tu majicu svi su me pitali gde sam je kupila, a ja sam je ustvari sama napravila. Ljudima se sviđaju ovakvi predmeti, pa razmišljam i o tome da jednog dana počnem da prodajem te predmete preko interneta“, kaže četrnaestogodišnja Aleksandra Stojaković.
Saradnja sa školom u selu
Udruženje ima lepu saradnju i sa osnovnom školom u selu.
“Ja mislim da je jako važno da postoje ovakve radionice. Postoji saradnja škole i ovog udruženja žena. Za dan škole mi organizujemo prodajne izložbe, tu zaradimo, za nas lep novac. To je nekoliko hiljada dinara i od toga kupujemo novi materijal za rad na radionici – da li je to boja, lepak, vunica… Kupuju ljudi, traže i oni koji dođu sa strane pa im je to interesantno i naši meštani, verovatno zbog dece. Prodajemo cveće, tanjire, magnete… Nekada ljudi ostave i više para nego što košta to što kupe. Na primer, magnetići koštaju 20-30 dinara, a ljudi ostave po 50. Cene su simbolične. Nedavno smo pisali i projekat kojim je predviđeno da posadimo cveće u obliku inicijala Branka Radičevića pored škole, sadićemo cveće i zelenilo oko zabavišta i u centru sela. Ljupka ima jako mnogo cveća kod kuće, pa nam daje da to posejemo i posadimo”, kaže Milica Ljubović, nastavnica matematike.
Gospođa Ljupka kaže da nema lepše stvari od rada sa decom.
“Ja bih svim udruženjima poručila da treba što više da privuku mlade. Deca su najbolja za saradnju, sa njima se i nasmeješ. One ti čak ponekad došapnu i neke svoje tajnice, naravno ne svima, nego onima u koje imaju poverenje. Treba svako sa njima da provede bar jedno popodne, pa da vidi kako je to lepo”, objašnjava naša sagovornica.
Plasman ručnih radova i dalje najveći problem
Mnogo bolje bi bilo kada bi se ručni radovi više plasirali na tržištu.
“Volela bih da ovo što radimo može da se plasira više na tržištu. Nije važno da li ćemo praviti kolače, pite, štrudle, da li ćemo šiti, heklati, štrikati nešto. Ima tu žena koje bi mogle da dođu da rade i da se to prodaje. Međutim, na sajmovima na kojima mi učestvujemo tražnja je mala, a konkurencija je ogromna. U udruženju imamo dve mlađe žene koje bi možda mogle preko interneta da pokušaju prodaju, ali uglavnom smo mi žene srednjeg doba i starije koje se baš ne razumemo u kompjutere”, kaže gospođa Ljupka.
Osim što uče da prave razne predmete i da kuvaju, polaznici na radionicama uče i izvorne narodne pesme. Zainteresovana deca, ali i odrasli koji bi voleli da nauče nove veštine ili da usavrše one koje znaju, mogu da se priključe radionici koje vodi udruženje žena “Livađanke” iz Aleksandrova svake srede popodne od pola četiri.
.gif)
.gif)
