Crni, crveni i beli. Beli su najređi i najtraženiji. Nekada ih je bilo duž svih šorova seoskih.
Danas su skoro postali raritetni. Poslastica za decu, dobra hrana za životnjski svet, sirovina za dudovu rakiju – plahovitu i lekovitu… Za svilene bube domaćini, a za ptice skrovito mesto u vreme letnjih omorina. Sada su ostale samo uspomene i nostalgična sećanja. I po onoj Đoletovoj: „ Ne lomite mi bagrenje“, mogli bismo i mi reći, pustite ih da ponovno krenu, da se vinu pod oblake plave, da nas prekriju svojim granama velikim i da nas oboje cvastima raznobojnim! Pa da se, kao u ono vreme, najedemo plodova slatkih i zaigramo naše kolo podno krošnje njihove. I da nas ni oluje i gromovi glasni ne mogu sustići u okrilju njihovom sigurnom! A u Belom Blatu, dudovi naših uspomena ponovo kreću u visine. Samo da ih neka nova uredba nanovo ne saseče!
Piše Milan Nedeljkov
.gif)
.gif)
