Učenica sedmog razreda Osnovne škole „Petar Petrović Njegoš“, Ljiljana Lučić, kreće se invalidskim kolicima od svoje druge godine života.
Ljiljana svakodnevno pohađa nastavu i u dnevniku niže petice. Vezanost za kolica uskraćuje joj mnoge aktivnosti, ali joj često, pored majke, drugari iz razreda i škole pomažu da prevaziđe pojedine prepreke.
– Kada je Ljilja bila prvi razred, u trenutku dok je bila sama kod kuće, slomila je obe noge. Želela je da ustane iz kolica i proveri da li može da stoji, počinje priču Ljiljina mama, Slavinka.
Ljiljana sa majkom ulazi u školsku zgradu
Nakon tog pada, Ljiljana je dugo odsustvovala sa nastave. Međutim, to je nije sprečilo da uspešno savlada gradivo prvog razreda. Zahvaljujuću redovnom kontaktu majke i učiteljice Ljiljane Pardanjac, devojčica je dobijala sve potrebne instrukcije i zadatke neophodne za završetak prvog razreda.
PRILAGOĐAVANJE USLOVA U ŠKOLI ZA LJILJANINE POTREBE
Nakon upisa u peti razred i prelaska u prostraniji deo škole, majka je morala da bude ceo dan sa njom u školi, sve do druge polovine šestog razreda, kada su uslovi u školi delimično prilagođeni potrebama devojčice.
– Nastavnici i nastavnice mi sada izlaze u susret i silaze do moje učionice koja je u prizemlju, kaže Ljiljana.
Dok Ljiljani i njenom odeljenju nije obezbeđena učionica u prizemlju, ona je sa svojom majkom čekala u hodniku da se čas na spratu završi, jer su učionice u prizemlju bile zauzete.
– Škola je čas fizičkog vaspitanja mom odeljenju stavila za poslednji čas, kako ja ne bih morala da čekam, kaže sa osmehom Ljilja.
Pre toga, čekajući drugare da se vrate sa časa fizičkog, vreme je provodila u biblioteci koja joj je pristupačna.
– Volim da čitam, pa sam tamo, čekajući, čitala ili radila domaće zadatke, kaže ova učenica sa odličnim uspehom.
Za razliku od biblioteke, pojedina rešenja u školi ostala su nepristupačna. Na sporednom ulazu u školu, na koji Ljiljana ulazi, postoji rampa. Ova rampa je privremeno, ali neadekvatno rešenje. Devojčica na nju ne može sama da se popne ili spusti, zbog čega joj je potrebna tuđa pomoć. Drugari iz razreda su samoinicijativno počeli da joj pomažu, da je nose i guraju njena kolica.
Ljiljana kao i ostali učenici, ostaje nekada i sedam časova u školi koja nema toalet prilagođen osobama sa invaliditetom. Za prilaz joj je dostupan samo deo toaleta sa lavaboom.
– Ja mogu da uđem samo u tri učionice, jer nemaju pragove, priča Ljiljana i dodaje da škola nema lift, kojim bi mogla da ide do drugih učionica ili kabineta fizike, hemije i biologije.
Pare za lift su obezbeđene ali se ispostavilo da škola nije uknjižena. Zemljište na kom je škola izgrađena vodi se kao vinograd.
– Ljiljinoj majci je u školi rečeno da grad treba da uknjiži objekat, a lokalna samouprava prebacuje odgovornost na školu i tako u krug, kaže Alisa Halak, predstavnica Centra za razvoj civilnog društva, i podseća da kod legalizovanih objekata postoji mogućnost pisanja projekata za odobravanje sredstava kojima bi se izvršila adaptacija.
Prema njenim rečima, napravljen je novi razvojni plan škole po kom će adaptacija škole u skladu sa univerzalnim dizajnom i zakonima o pristupačnosti za osobe sa invaliditetom, biti sređena do 2018. godine.
Direktor škole, Miroslav Brnjoš, potvrdio je portalu I love Zrenjanin da je jedna novosadska firma poklonila školi projekat lifta.
– Projekat je urađen tako da može svako da ga sprovede. Novac je bio odobren, negde u vrednosti od oko 18.000 evra. Tadašnja vlast tri godine ništa nije preduzela da se taj novac povuče, a to osim njih, kao lokalne samouprave, niko drugi nije mogao da uradi i nije imao obavezu. Nakon izostanka njihove reakcije, novac je preusmeren na drugu stranu, rekao je Brnjoš dodavši da je iz tadašnje vlasti Ljiljani jedini pomogao bivši gradonačelnik dr Mileta Mihajlov, obezbedivši joj nova kolica koja su mnogo lakša za korišćenje od prvobitnih koje je imala.
– Proces legalizacije škole vrlo je komplikovan. Mi ne znamo šta treba da radimo, a onaj ko treba da radi ne radi svoj posao. Sada se nalazimo na nekih 80 odsto urađenog postupka za legalizaciju škole. Trebalo je „utopiti“ te parcele, rešiti imovinsko-pravne odnose, sve je to urađeno. Trudimo se da maksimalno pomognemo našoj učenici i ta borba sa „vetrenjačama“ traje već sedam godina, kaže direktor škole, dodavši da je jedino uknjižena – školska ograda.
SREDNJE ŠKOLE U ZRENJANINU BEZ USLOVA ZA OSOBE SA INVALIDITETOM
Ljiljana sledeće godine upisuje osmi razred, ali još uvek ne zna koju će srednju školu upisati.
U Zrenjaninu ni jedna srednja škola infrastrukturno nije pristupačna osobama sa invaliditetom. Čak ni nova, nedavno sagrađena Medicinska škola.
– Ljiljana ima pravo da bira koju će školu upisati, a ono što nam najverovatnije sledi jeste saradnja sa njenom budućom školom koja treba da obezbedi uslove za nju, ali i za druge đake kojima to bude potrebno, iako je Grad zakonski u obavezi da obezbedi pristupačnost, kaže Alisa Halak.
ZAKON OBEZBEDIO LIČNE PRATIOCE, PRAKSA JOŠ UVEK NE
Zakon o socijalnoj zaštiti koji je usvojen 2011. godine, predviđa mogućnost korišćenja ličnog pratioca deteta. Lične pratioce finansira lokalna samouprava, a njihova uloga je da pomažu odlazak i dolazak u školu, kao i pohađanje vanškolskih aktivnosti.
Ljiljanina majka preuzela je sama tu ulogu za koju ne dobija novac, a nema mogućnost ni da se zaposli, jer devojčica nije samostalna.
– Našoj porodici bi značila podrška asistenta koji bi pomagao Ljilji. Podrška bi mnogo značila i zbog njenog osamostaljivanja. Ja ne mogu da se zaposlim, jer ceo dan provodim sa njom, kaže mama Slavinka.
U Zrenjaninu je u decembru usvojena nova odluku o uslugama socijalne zaštite koja predviđa ovakvu uslugu u našem gradu, međutim, za to nisu izdvojena sredstva. Ovo je nova usluga i razvija se, ali u nekim gradovima poput Subotice, već funkcioniše, potvrdila je Halakova našem portalu.
.gif)
.gif)
