Šta kritičari kažu o novoj lutkarskoj predstavi „Bajka o…“

Zavese na sceni zrenjaninskog pozorišta spuštene su pre dva dana, a kritičari su napravili osvrt na poslednje dve premijere izvedene upravo u junu – jedne na dramskoj, druge na lutkarskoj sceni.

Književnik i publicista Zoran Slavić, izneo je svoje viđenje predstave „Bajka o…“ koja je u repertoar za najmlađe unela nešto novo.

Olgica Trbojević Kostić, dugogodišnja članica ove scene, glumica i lutkar osobenog izraza, poduhvatila se da, kao autor, ali i akter, obogati ovogodišnji repertoar komadom „Bajka o…“. Reč je o kombinovanoj inscenaciji glumaca i lutaka, u kojoj se igra dešava u dva paralena nivoa, koji se direktno ne dodiruju ali se neprestalno prelivaju jedan preko dugog. Ličilo je to na priču i njen vizuelni i asocijativni komentar. Dok je priča tražila komunikaciju sa decom zabavišnog i školskog uzrasta, lutke/baloni animirali su bebe (i poneke mame koje su se mobilnim fotografisanjem” „mešale“ u dramaturgiju pozorišnog zbivanja). Ta dvosmernost dramaturgije i režije, ovog puta se pokaza uspelom, estetički i didaktički.

Ovo izvođenje je imalo još jednu, vidljiviju, različitost u odnosu na postojeći repertoar. Naime, vrlo svedena i poznata fabula realzovana je na izmišljenom jeziku, kako se to u pozorišnoj terminologiji kaže – na bufo jeziku. Nekada se u slengu to zvalo šatrovačkim ili tako nešto. Prepoznatljiva zbivanja iz školske učionice, u sferi verbalne komunikacije, odvijala se u šiframa izmišljenog jezika tako da je dečija publika imala šansu i priliku da odgoneta šta se zapravo dešava iza i ispred govora, čiji smisao joj je uskraćen. Svako je imao priliku da u svojoj glavi rekonstruiše šta dvoje đaka govore o klupi, sveskama, olovkama, nastavnici, kredi, školskom zvonu, o sebi i drugima…

Kao rediteljka, Olgica Trbojević Kostić je uložila vidan napor da glumce, Tatjanu Barać i Danila Mihnjevića, odvrati od preglumljavanja, što se neminovno nametalo odsutsvom publici razumljive jezičke komunikacije. I oni su, zajedno sa njom, uspeli u tome, prikazavši i skoro sasvim novo sopstveno glumačko lice. Na sličan način je i ona, autorka i rediteljka, Olgica Trbojević Kostić, u sopstvenoj scenskoj pojavi oblikovala lik nastavnice. Ako mi je dozvoljeno da primetim, sa simpatičnim elementima joneskovske humornosti, što deci verovatno ništa ne znači. Jer, njima je bilo dovoljno da naslute da iza i ispred govora i jezika postoje svakodnevna čuda. U čemu im ova predstava pomaže.

Zoran Slavić, književnik i publicista