Uz šolje ove Zrenjaninke su i devojke prošene

Dizajneri su po pravilu veoma kreativni ljudi. Granice njihovog rada određuje isključivo njihova mašta. To dokazuje i Marijana Vuković koja je završila dizajn tekstila i odeće. Slikanje po platnu je njena struka, ali joj nije strano ni slikanje na staklu. Naprotiv. To joj tenutno donosi novac. Ali, njen rad se ne završava na tome. Od nedavno je počela da pravi i ukrasne saksije za kuće i stanove koje je nazvala „vilina dvorišta“.

Sve je počelo pre desetak godina kada je Marijana dobila boje za staklo.

“Počela sam tako što mi je tetka iz Nemačke donela neke boje koje su u to vreme i tamo bile nešto novo. Onda sam ja malo istraživala. Htela sam da probam i vidim kako izgleda slikati na staklu. Pošto se svakako bavim dizajnom, radila sam slikanje na tekstilu, slikanje na staklu je bilo samo nastavak tog rada. Posle sam krenula da radim dekupaž, pa predmete od pustovane vune i sada i ukrasne saksije ili kako ih ja zovem – vilina dvorišta”, kaže Zrenjaninka Marijana Vuković.

Oslikavanje čaša, flaša, šolja, fićoka, pepeljara…

Nema predmeta koji Marijana ne može da oslika.

“Sve od stakla što može da se koristi ja oslikavam. Čaše, flaše, krigle, fićoke, pepeljare, šolje… Najčešće slikam banatske motive kao što su Lala, Sosa, đeram, banatske kućice, guske… Svi ti predmeti mogu slobodno da se upotrebljavaju. Boja je postojana, tako da nema problema i neće se sprati kada predmet stavite u vodu. Važno je napomenuti da je ručno pranje dozvoljeno. Oslikani predmeti ne smeju da se peru u mašini za sudove”, dodaje naša sagovornica.

Društvene mreže jedina reklama za ručne radove  

Slikanje na staklu je tehnika koju Marijana voli i od koje dopunjuje kućni budžet. Nekada je sarađivala sa Turističkom organizacijom, a sada se njeni radovi mogu videti i kupiti u Diginetu i Dino parku u Novom Sadu, kao i na društvenim mrežama.

“Radim i po porudžbini. Imam fejsbuk profil – Marijana Vuković i tu ljudi mogu da vide moje radove i da poruče ako nešto žele. Mogu da uradim šta god neko želi. Da iscrtam, napišem nešto. Šolje su, na primer, jako popularne za rođendane. Na njima pišem ono što ljudi žele. Radila sam i sa fimo masom na staklu i keramici. Vole ljudi i to. Tražili su, na primer, da napravim vešticu. To se sve zalepi na šolju i to je sve postojano. Šta god da ljudi traže mogu da uradim. Za dečje rođendane mi dosta traže Elzu, Anu, sve te likove koji su popularni u crtaćima”, kaže Marijana.

“Od kada imam profil na fejsbuku, ljudi mnogo više traže, mnogo više poručuju i imam više posla. Prodaja je skočila sigurno za 70 posto. Nama koji se bavimo ručnim radom je to najčešće jedini vid reklame, da tako kažem. Baš sam zadovoljna”, dodaje naša sagovornica.

Prosidba uz tekst na šolji

Kupci traže različite stvari da mi se oslikaju na staklu.

“Najteže mi je kada treba neku fotografiju ljudi da preslikam recimo na šolju ili kada crtam slike svetaca na flašama. Radim i to, ali ne toliko rado”, kaže Marijana.

Slikanje na staklu znači da na tim predmetima može da se nađe bukvalno sve. A bećarci su posebno popularni.

“Ljudi vole banatske pesme – bećarce na šoljama. Pišu i neke posebne poruke za drugarice, za zaljubljene… Najinteresantnije što je do sada poručeno je možda bilo to što je jedan mladić tražio da na šolji napišem “Da li želiš da se udaš za mene”. Preko šolje je zaprosio devojku. Verovatno je to bio samo deo njegove prosidbe. Često ljudi na internetu pronađu fotografiju koja im se sviđa i traže da to preslikam na šolju, čašu, flašu, kriglu… Najviše se traže Lala i Sosa. I to se dobro prodaje leti i u periodu slava. Tada su valjda tu ljudi koji dolaze u posetu u Srbiju, pa vole da kupe nešto što će ih asocirati na Banat. Zimi idu ti zimski i novogodišnji motivi”, objašnjava Marijana.

Za oslikavanje staklenih predmeta treba 30-ak minuta

Budući da već godinama oslikava staklene predmete, ova Zrenjaninka vrlo brzo može da uradi sve što se traži.

“Za oslikavanje jedne šolje potrebno mi je možda pola sata. Od početka do kraja, da se kontur pasta osuši, oboji i ispeče. Kada radim sa fimo masom, treba mi više vremena. Prvo što sam početnik u tome, a i sam postupak je složeniji”, kaže Marijana.

Ručno oslikana šolja košta 250 dinara

Cene ovih ručnih radova su pristupačne.

“Ne idem s visokim cenama. Oslikane šolje su 250 dinara, flaše 350, komplet fićoka je od 600 do 800 dinara, zavisi da li radim bojenje pre slikanja ili će biti samo oslikani motivi. Šolje sa fimo masom su 350 dinara. To je cena za najosnovnije modele. Ako neko traži da se obloži šolja sa fimo masom, pa da se ubaci i oslikavanje onda šolje mogu da koštaju i 1000 dinara, jer je ta masa jako skupa. Ljudi se uvek pre opredele za slikanu šolju nego za onu sa fimo masom, jer je jeftinija. Neka je tu razlika i 50 i 100 dinara, traže ono što je jeftinije. Figurice od fimo mase su jako skupe. Mogu da koštaju i po 1000 dinara. Zbog toga više oslikavam šolje. Mada ima ko traži šolju sa fimo masom i ne pita za cenu, ali to je jako retko”, objašnjava naša sagovornica.

Brzom poštom oslikani predmeti stižu po čitavoj Srbiji

Svoje radove Marijana kupcima šalje na kućnu adresu.

“Robu šaljem pouzećem, brzom poštom. Do sada se nije desilo da se nešto polomilo. Ja to baš dobro uvijem i u slamu i u novine i u najlone i u kutiju, tako da se z sada nikada nije desilo da do kupca dođe oštećena roba”, kaže Marijana.

Čaša, flaša, šolja sa banatskim motivima ima i van Srbije

Njeni proizvodi se ne nalaze samo u Srbiji.

“Ima dosta toga što je otišlo u Australiju, Francusku, svuda gde ima naših ljudi… Ove zemlje ističem, jer tamo žive deca nekih ljudi koji su odavde i onda oni uvek kupe i pošalju više šolja, čaša, flaša, kako bi i oni tamo imali, ali kako bi mogli i da ih poklanjaju svojim prijateljima”, objašnjava naša sagovornica.

Slikanje na staklu je zanat od kojeg se ne može živeti

Uprkos tome što su ljudi zainteresovani za kupovinu ručno oslikanih predmeta od stakla, to nije dovoljno da bi se samo od toga živelo.

“Tržište postoji, ali ne toliko da bi ovo moglo da bude nečiji posao i da bi mogao samo od ovoga da živi. To je samo neki honorarni posao, uz nešto što se već radi. Kažem, postoji tražnja za ovaj vid ručnog rada, ali nije to u tolikoj meri da bi se od toga zaradila jedna plata”, dodaje Marijana.

Zrenjaninu fali mesto mesto za izlaganje i plasman ručnih radova

Da bi privukli kupce oni koji se bave ručnim radom moraju dobro da se pomuče.

“Mislim da je pridobiti novog kupca mnogo teže nego zadržati starog. Imam nekoliko ljudi koji imaju rođake u inostranstvu i koji se iznova vraćaju i poručuju nešto novo da im radim. Pridobiti nove kupce je teško, jer mi koji se bavimo ručnim radom u gradu nemamo prostor gde bismo mogli da izlažemo te naše radove. Možda bi ljudi i više to tražili kada bi imali prilike da vide to što radimo. Ovako ko se kako snađe. Ja maštam o etno kući u Zrenjaninu. Da nam grad dozvoli da pokažemo i plasiramo naše ručne radove. Ima puno žena i u gradu i na selu koje prave divne stvari čiji rad ne može da se vidi”, kaže naša sagovornica.

Kursevi čuvaju stare zanate od zaborava

Sve je više ljudi koji su zainteresovani za slikanje na staklu. Marijana je do sada držala nekoliko kurseva.

“Od kurseva sam držala slikanje na staklu i dekupaž. Tu se najbolje osećam i najviše znam o tome. Možda ću držati i kurs crtanja na tekstilu. Ima nekih ljudi koji su počeli nakon kursa da se bave time – da slikaju na staklu. Ja to ne doživljavam kao konkurenciju, nego kao nešto što doprinosi očuvanju starih zanata i ručnog rada”, dodaje Marijana.

Materijal za slikanje na staklu košta oko 100 evra

Da bi se ozbiljnije bavili oslikavanjem staklenih predmeta potrebno je, pre svega, nabaviti kvalitetne boje, ali i staklene predmete.

“Slikanje na staklu je skupo. Ne mogu da kažem da je to toliko da ne može da se kupi, ali treba novca da bi se počelo ni iz čega. Boje su skupe. Staklo se uglavnom nabavlja iz veleprodaje. Volim i da odem na mesta gde se prodaju stare stvari, pa im onda ja vratim novi sjaj oslikavanjem ili dekupažom. Za start je potrebno 20-30 boja da bi se pravile nijanse. Ne možeš sve da uradiš sa tri boje. Nije to neka ogromna cifra, ali kada bi neko želeo sada da počne da se bavi slikanjem na staklu  trebalo bi da izdvoji oko 12000 hiljada dinara. Tu su četkice, razređivači, boje, materijal koji će da se oslikava”, objašnjava Marijana.

Vilina dvorišta kao ukrasi u kući ili stanu

Slikanje na staklu je nešto što naša sagovornica jako voli, ali od nedavno je počela da pravi i ukrasne saksije za kuće i stanove.

“Ideju da počnem da pravim te ukrasne saksije ili vilina dvorišta, kako sam ih nazvala, dobila sam od sestre. Ona je imala nešto tako u svom dvorištu. I onda sam ja mislila kako bi moglo da se napravi nešto slično samo malo manje, da može da se čuva u kući ili stanu. Počela sam da prikupljam materijal da to napravim. To se pravi od polomljenih crepova, kore od drveta, zemlje, grančica, kamenčića… Sve su to prirodni materijali. Istina, malo sam gledala i po internetu šta ljudi rade i tako sam počela da pravim ove ukrasne saksije”, objašnjava Marijana.

Materijal za vilina dvorišta nabavlja uglavnom u prirodi

“Dosta toga za ove saksije smo skupili po parkovima, igralištu, na ulici. Od kupljenih stvari to je grnčarija, ali i to je sve ono što je lomljeno. Opet je i to nečiji otpad”, objašnjava naša sagovornica.

Svi predmeti moraju dobro da se učvrste i povežu

I dok šolju, čašu, flašu Marijana može da oslika za 30-ak minuta, da bi napravila vilino dvoriše potrebno joj je mnogo više vremena.

“Da bi se napravila jedna ovakva saksija treba dan-dva. Sve te materijale koji se koriste treba učvrstiti kako se ništa ne bi mrdalo. To znači da lepak mora dobro da se osuši i da uhvati. Sigurno je da jedan čitav dan treba da bi se napravilo jedno vilino dvorište. Ali, pre toga treba prikupiti potreban materijal i osmisliti kako da se sve to najbolje ukombinuje. Sa sakupljanjem materijala treba dva dana, da se sve i fiksira i izlakira”, kaže Marijana.

U vilinom dvorištu su dobrodošle sve manje biljke

Iako, je pravljenjem ukrasnih saksija počela da se bavi pre nekoliko meseci, kaže da je zadovoljna kako ljudi na njih reaguju.

“Ljudi još nisu navikli na tako nešto, pa videćemo kako će se to pokazati. To je i ukras i saksija. Tu se sadi neko manje cveće ili začinsko bilje. Da to bude kao aranžman. Ja obično stavljam čuvarkuće. To sam počela da pravim pre četiri meseca. Prodam možda jednu u 10-15 dana. Nadam se da će na proleće biti malo veća tražnja”, objašnjava Marijana.

Ideja je da se ukrasne saksije prave i od pustovane vune

U zavisnosti od veličine i materijala koji se koristi vilina dvorišta koštaju od 1000 do 1500 dinara. Marijana ima ideje i da osim od grančica i kamenčića vilina dvorišta pravi i od vune.

“Planirala sam da radim i ovakve aranžmane od pustovane vune. Ali, onda tu ne bi bilo ni zemlje, ni kamenčića, ni biljaka, samo vuna, da se to ne bi prljalo. Znači samo vile i njihove kućice. Ali, videćemo. Stalno učim. Ne mogu da se zadržim samo na jednoj tehnici, uvek me nešto novo privlači. Čak i ako sam dobra u nekoj tehnici volim da vidim i naučim još nešto novo što neko drugi radi. Jednom u tri meseca izađu nove boje za staklo. Onda se pojavi neka nova tehnika i stalno morate da pratite to da ste u trendu”, dodaje naša sagovornica.

Ćerke rade zajedno sa majkom

Najvažnje od svega joj je što je porodica u potpunosti podržava.

“Ćerke su tu da mi pomognu. Starija ima 7 godina i radi sve što ja radim. Ona mi je i najveća podrška i najveći kritičar. Stalno mi daje neke ideje, koje samo u njenoj mašti postoje. Mlađa ćerka ima 4 godine, ali i ona već voli da pravi različite stvari”, kaže Marijana.

Obuka dece znači i očuvanje tradicije i kulture jednog naroda

Naša sugrađanka uživa u radu sa decom, zbog čega planira da drži i radionice za najmlađe.

“Da uče da rade s glinom, da rade dekupaž, slikanje na staklu. Kod dece treba podsticati kreativnost i slobodu. To je dobro i za njihovu grafomotoriku i za maštu. Videćemo kako ćemo to realizovati. Za sada je to samo ideja. Potreban je prostor za tako nešto. Volela bih kada bi to bilo u nekoj igraonici… Da to bude subotom ili nedeljom sat-dva, da tu budu različite aktivnosti i nešto što će im držati pažnju” objašnjava Marijana Vuković.

Obučavanje dece za slikanje na staklu, šivenje, štrikanje, vez, znači očuvanje tradicije izrade predmeta ručnim radom. To je izuzetno važno, jer je sve manje zanatlija. Mnogi zanati su već i nestali. Tako se, na žalost, gubi i deo kulture jednog naroda. Osim toga, svi koji umeju sami nešto da urade, uvek mogu da računaju da to znanje unovče. Možda u ovom trenutku ne mogu da žive isključivo od ručnog rada, ali to bi uz podršku nadležnih vrlo lako moglo da se promeni.