U malom mestu Hetin nadomak srpsko rumunske granice ove godine slavi se redak jubilej, 96 godina tamošnjeg fudbalskog kluba Terekveš.
Kroz ovaj klub prošlo je nebrojeno mnogo mladića koji su ispisivali istoriju kluba i mesta. Sve su to bili amateri kako tada, tako i danas koji su fudbal u pravom smislu reči igrali – iz ljubavi.
Bila su to vremena kada se na utakmice u okolna mesta išlo taljigama, a noćilo na senu, ili jednostavno negde pored puta, ako bi vremenske prilike dozvoljavale. Najstariji stanovnici ovog mesta koji su za „bubamarom“ trčali pre skoro 70 godina, ispričali su nam deo istorije iz svog ugla.
Jedan od najstarijih stanovnika ovog mesta, ujedno i igrač s kraja 30 tih i početka 40 tih godina
prošlog veka Jožef Šomorai, jasno se seća svih svojih kolega igrača od kojih je većina nažalost
pokojna, a priseća se i samog nastajanja fudbalskog igrališta.
-Na mestu gde je danas lepo fudbalsko igralište sa prošle godine izgrađenim novim svlačionicama,
bila je samo grbava livada. Nas nekoliko tada je sa šest konja i plugovima poravnavalo te grbe da bi se napravio teren pristojan za fudbalsku igru, priča nam gospodin Šomorai kao da je juče bilo.
.jpg)
On je u to vreme igrao na levom ili desnom krilu, zavisno od potrebe, a kao „iz topa“ nabraja nam i kompletan sastav Terekveša iz 1940. godine:Ištvan Balog, Jožef Saz, Đula Magyar, Jožef Šoš, braća Farkaš koji su kasnije poginuli u Drugom svetskom ratu, Joci Kiš, Bela, Pal Idegi, Jožef Heđeši, Mihalj Turi. Sebe je stavio na kraju.
-Za ovaj klub vezuju me uspomene od najranijeg detinjstva – priseća se i Janoš Saz. Tada sam kao dete sa ostalim drugarima iz škole prenosio cigle iz jedne stare porušene zgrade, da bi se sazidale prostorije kluba. Kasnije sam kao i većina momaka iz sela igrao fudbal, a od ostalih zanimacija postojali su još lov i ribolov.
O neizmernoj ljubavi prema fudbalskoj igri govori nam još jedan od nastarijih stanovnika Hetina.
-Nije bilo šanse da me otac pusti na utakmicu dok ne „išpartam“ ponekad i po dva lanca zemlje,
pa bih onda bukvalno gonio konje dok ne popadaju da se posao što pre obavi, setno priča Anđelko Tepić.
Među prvim posleratnim igračima, doseljenicima iz Kozaraca su pokojni Simo Suruš, Laza Savić te Gojko Grujić.
Jednu od najboljih generacija Terekveša, a tu su momci 1958/59 godišta, izveo je nastavnik fizičkog vaspitanja Karolj Salkai. Prvu pravu fudbalsku loptu po kazivanju veterana, u selo je iz Švajcarske doneo Šandor Tuba i to početkom šezdesetih godina prošlog veka.
Prošle godine je 95. rođendan kluba proslavljen svečanom skupštinom kao i prijateljskom utakmicom sa veteranima FK Partizan, što je je za Hetin bio jedan od najvećih događaja ikada. Tako nam barem kaže dugogodišnji igrač, sportski direktor i čovek koji je praktično ceo svoj život posvetio ovom klub, Mihajlo Grujić Mića.
-Odliv stanovništva iz sela neminovno utiče i na status samog kluba. Nekada su se iz samo jedne ulice mogla sastaviti gotovo dva tima, dok je danas veliki problem opstati i u najnižem rangu. Ipak, uz malo sreće, nadam se da ćemo sretno proslaviti i stotku, rekao nam je legendarni Mića.
.gif)
.gif)
