Istražujući priče o samohranim roditeljima u Zrenjaninu, put nas je odveo u Igmansku ulicu u kojoj živi Goran Filipov, samohrani otac sa petoro dece.
Ovaj tridesetpetogodišnji Zrenjaninac poslednjih pet godina, od kada ih je napustila bivša supruga i majka njegove dece. I pored finansijskih nedaća i Goranove nezaposlenosti, Vukašin (11), Milica (10), Jovana (8), Tamara (6) i Stevan (5), izuzetno su lepo vaspitana deca.
Iako mali, jako dobro shvataju porodičnu situaciju i svojim razumevanjem pomažu ocu da pronađu pu za bolji i sigurniji život.
– Nisam zaposlen, ali ne sedim, radim šta god mi se ponudi kako bih obezbedio decu da ne budu gladna i žedna. Deca su skromna, gladni i žedni nisu, odeću imaju. Knjige za školu sam im obezbedio, sad dodatno kupujem olovke, sveske i sve što treba, počinje priču Goran Filipov dodajući da mu je problem što nema više poslova na kojima bi mogao još da zaradi.
Oskudica je prisutna u svakoj prostoriji, ali za održavanje kuće nema dovoljno novaca. Otac kaže da je najveći problem struja i dug koji imaju iz ranijeg perioda.
– Struju nemamo dve godine jer je ostao dug mog oca koji je umro – 170.000 dinara glavnice, a sa kamatom ukupno oko 400.000. Kuća nije prevedena na mene i problem sa strujom trenutno ne mogu da rešim. Za nas su to velike pare. Kada kupam decu, grejem vodu na šporetu, snalazimo se, kaže Filipov.
Socijalna pomoć koju ova porodica prima iznosi 17.500 dinara i uz povremene poslove koje otac dece obavlja, uspevaju da prebrode svaki mesec. Nakon što je Goran Filipov dobio starateljstvo nad decom, sud je majci odredio plaćanje alimentacije, međutim od toga za sada nema ništa.
Skromno i lepo vaspitana ova deca olakšavaju svakodnevnicu svom ocu tako što brinu jedni o drugima, pohađaju školu i uče se pravim vrednostima u životu.
Vukašin, Milica i Jovana pohađaju Osnovnu školu „Petar Petrović Njegoš“, Tamara ide u vrtić. Na pitanje da li im nešto fali, kažu – “ sveske“ .
Vukašin voli fudbal i pre mesec dana je krenuo da trenira, a Milica bi volela da ide na plivanje, međutim za to sada nema uslova.
Najmlađi Stevan ima krize svesti, jednu vrstu epilepsije, a kako otac Goran kaže, njegovo stanje ide na bolje.
– Ne pita me niko da li imam ili nemam. Lekove dobijamo na recept, a ja finasiram troškove i put za Novi Sad četiri-pet puta godišnje na kontrole i preglede.
Ovu šestočlanu porodicu svake godine dečijim paketićima obraduju udruženja motociklista, a pakete sa hranom i sredstvima za higijenu dobijaju dva puta godišnje od Rotarakt kluba.
