Samo savremena proizvodnja donosi zaradu od lubenice

Tokom toplih letnjih dana, hladna lubenica je pravo osveženje za mnoge i gotovo da ne postoji osoba koja ne voli ovo povrće.

Lubenica sadrži čak 92 procenta vode i mnoge vitamine i oksidanse, zbog čega je i te kako poželjna za svakodnevno konzumiranje. Ova godina je bila dobra za proizvodnju lubenice, kažu poljoprivednici. Proizvođači koji imaju ranu i kasnu lubenicu dobro će proći, za razliku od onih kojima je ovo povrće “stiglo” u sred sezone, kada ga na tržištu ima puno i kada mu je cena, po pravilu, niža.

U porodici Jovana Lukina iz Idvora lubenica se proizvodi već četvrt veka. Pre 25 godina ovo povrće počeo je da uzgaja njegov otac, a sada proizvodnju vodi Jovan. Tokom svih ovih godina, površinu pod lubenicom su polako povećavali sa 2 na 4, pa na 8 i 12 lanaca, sve do danas kada ovo povrće gaje na 14 lanaca. Istovremeno, proizvodnju su i unapređivali.

“Sami pravimo rasad, a idemo i sa direktnom setvom pod tunelima. Gotovo 80% proizvodnje je u tunelima, a ostalo je na otvorenom. Imamo nekoliko setvi, u razmaku od po 5-6 dana, kako bismo cele sezone imali lubenicu. Orjentisani smo na ranu proizvodnju, ali i na onu kasnu, kada mnogi nemaju lubenice. Ova godina je prosečna za lubenicu. Cena je u početku bila dobra, a rod je prosečan. Moram da kažem da je u poslednjih 10 godina drastično pala cena lubenica. Ko ima ranu proizvodnju on može da kaže da je dobro prošao. Ja sam zadovoljan. Međutim, kome su lubenice kasno stigle, za njih je ovo loša godina”, kaže Jovan.

I Živica Stankov iz Farkaždina kaže da je zadovoljan ovogodišnjim prinosom i kvalitetom lubenice. U njegovoj porodici se lubenica gajila do pre 15-20 godina, kada su njegovi roditelji prestali time da se bave. Pre tri godine, Živica je obnovio proizvodnju i sada pod ovim povrćem ima 6 jutara.

“Imamo od najranije do najkasnije proizvodnje, cele sezone radimo s lubenicom. Sezona nam kreće od ranog proleća pa do jeseni. Sami pravimo rasad, imamo dva manja plastenika kod kuće. Prve lubenice proizvodimo u tunelima, posle toga ide rasad na otvorenom i na kraju radimo setvu direktno u tunelu da bismo imali kasnu lubenicu. U tunelima je proizvodnja skuplja nego na otvorenom, a obično je takva i cena. Više se zaradi na lubenici iz tunela, manje na onoj na otvorenom, osim pojedinih godina, kada su te prve lubenice jako jeftine i kada im, kako odmiče sezona, cena skače. To je kada ih nema dovoljno, kada se desi suša, kada ih grad uništi u drugim opštinama ili se desi bilo šta drugo što smanjuje rod lubenice u ostalim krajevima. A to bude jednom u 10 godina”, objašnjava Živica.

Ovogodišnji prinosi zadovoljavajući

Ove godine Farkaždin i Idvor nisu imali led, kiše je bilo dovoljno tokom razvoja lubenice, a sada ima dosta sunca tako da su one kvalitetne i slatke, kažu naši sagovornici.

“Mi ćemo imati prinos od oko četiri vagona po lancu, što je pristojno. Na nekoj njivi će biti 2,5 vagona, na nekoj i preko pet, ali u proseku oko četiri vagona”, kaže Jovan.

“Oko 200 tona lubenice ću ove godine imati sa tih šest jutara. To je dobar prinos, samo je problem što je cena mala”, dodaje Živica.

Obojica lubenicu prodaju i na komad i na kamione.

“Lubenicu uglavnom prodajem “na veliko”, 90% proizvodnje ide “na veliko”, ali imam i prodavce koji za mene prodaju “na malo”, na procenat. Skoro polovinu roda plasiram preko Carske bašte, ostalo kako se snađem. Imam i dosta redovnih kupaca koji dolaze sa strane i već godinama kupuju lubenicu od nas. Imam čoveka koji prodaje u Skadarliji, u Beogradu moju lubenicu. On već 20 godina dolazi svakog dana kod nas i uzima stvarno lepu količinu – od tone i po, do dve. Ranije je uzimao od jednog dede iz Titela, od kojeg je i moj otac naučio da se bavi ovom proizvodnjom, a kada je taj deda prestao da proizvodi lubenicu, kupac je prešao kod nas i samo od nas uzima lubenicu”, objašnjava Jovan.

“Prodajem ispred kuće “na malo”, to uglavnom rade mama i deca, a najviše prodajem “na veliko” Carskoj bašti, sarađujem sa njima već treću godinu, fer i korektni su. Malo je problem ta cena, ali to nije do njih, to je do tržišta”, dodaje Živica.

Najveći problem proizvođača – uvozne lubenice

“Trenutno je cena jako mala, zbog uvoznika, zato što su uvozili lubenice iz Albanije i drugih zemalja koje su slabijeg kvaliteta od naših, ali to ipak prolazi na tržištu. Naše lubenice su svežije, slađe, mnogo su bolje od albanskih. “Na malo” lubenica košta od 20 do 30 dinara za kilogram, a na veliko 8-16 dinara, zavisi od dana i ponude. To znači da je zarada po kilogramu lubenice za sada 1,5 dinar. Posao je jako veliki, težak. Samo dok se obere, svaka lubenica prođe bar 5 puta kroz ruke dok dođe do prodavnice. Malo se zaradi ako se poredi sa onim koliko mora da se radi” tvrdi Živica.

“Cena „na malo“ je 20-25 dinara za kilogram, u Beogradu ide i do 35, a „na veliko“ je 10-12 dinara. Pre 7-8 dana je bila 15 dinara. To se menja gotovo iz dana u dan. Mislim da će posle 15. avgusta cena da poraste, jer se smanjuje ponuda lubenica. Tada je ima samo onaj ko uspe da je sačuva, uz dobru agrotehniku, pre svega, zalivanje. I na toj poslednjoj lubenici je obično, kao i na onoj ranoj, dobra zarada, jer je ponuda slabija. Doduše nije svake godine tako, jer se desi da se ljudi zasite lubenice kada već prolazi sezona, a tada stiže i drugo sezonsko voće, pa se ono više traži. Da li će i koliko neko imati zaradu zavisi od toga kada mu je lubenica stigla”, precizira Jovan.

Proizvođači svoj rad nikada ne računaju kao ulaganje

Ulaganja u lubenicu su oko 1000 evra po jutru.

“Samo u sistem za navodnjavanje, foliju, semena, supstrat treba uložiti preko 100000 dinara, plus naš rad koji je dug i težak, a koji ne računamo, inače bi ulaganja bila mnogo veća. Naš trud ne računamo nikad i nigde, jer kada bismo to računali ne bismo imali ništa. Da bismo pojeftinili proizvodnju sami smo pravili mašine, sami postavljamo folije i tunele. Ni tu mehanizaciju koju habamo ni to ne računamo u ulaganje. Najvažnije je da imamo tržište, da imamo kome da prodamo, trenutno je cena niska, ali bolje i ta cena, nego da nam propadne na njivi. Ako radimo proizvodnju u tunelima, kupujemo nosače po ceni od 1,5 dinar po komadu, tako da se sa 100 evra pokriju dva jutra s nosačima. Na to treba dodati i postavljanje folije, sav taj rad… Ulaganja su velika i još si i svaki dan obavezan da budeš na njivi, plus što mora da se čuva od lopova. I preko noći neko mora da je tamo, a bere se i ujutru i uveče. Lopovi su ogroman problem, mi nemamo nikakva prava, a oni imaju sva prava, mogu da rade šta hoće, dokle god ne ukradu ništa mogu da se slobodno šetaju po tuđoj njivi. Mi nemamo zakon da nas zaštiti, a za njih postoji zakon koji ih štiti” kaže Živica.

Lubenica je prilično zahtevna kultura, tvrde naši sagovornici, pa neki proizvođači čak i odustaju od proizvodnje.

“Uvek ima nešto da se radi, tu su zalivanje i prihrana, zaštita, branje…”, kaže Jovan.

“Mislim da se smanjuju površine pod lubenicom, pošto je tu težak fizički posao. Starija domaćinstva, oni koji su prešli 50-tu godinu, oni odustaju, jer kada bi za sve plaćali dnevnice drugima da im urade ne bi im ostalo ništa, a oni sami ne mogu fizički da izdrže taj tempo. Tako da odustaju od proizvodnje. Jedino ko je mlađi može to da preuzme ako hoće i da radi”, dodaje Živica.

Slatku lubenicu prepoznaju samo proizvođač i iskusan prodavac

Naši sagovornici tvrde da ne postoji recept za otkrivanje slatke lubenice prilikom kupovine. Samo pravi proizvođač tačno zna kada je ona zrela.

“Jedino majstor zna da izabere pravu lubenicu. Da je zrela koliko treba i da je slatka. Svaka lubenica se bere drugačije. Može da bude i zelen brk od lubenice, a da je ona zrela, tu nema pravila.  Neko kaže da treba da se prošire šare na kori, da je dole žuta, ali da biste prepoznali pravu lubenicu mora kroz ruke da vam prođe stvarno mnogo, mnogo lubenica. Ko se zaista doznaje može da je kucka kada je bira, jer kada se podigne i kucne samo onaj ko je bere najmanje 3-4 godine može da prepozna koja je prava. Nema veze ni ona podela na muške i ženske lubenice, kada kažu da je ženska slađa. Kupci ne mogu da prepoznaju i da znaju koja je kakva lubenica i da li je slatka. To može samo onaj ko je baš puno lubenica u životu ubrao”, kaže Jovan.

“Po meni nema veze to što ih kucaju pri kupovini. Mi proizvođači znamo da je zrela, kada je loza zrela, kada je sve ono što bi trebalo da je zrelo na njivi zrelo i mi je tada beremo. Sve ostalo kasnije nema veze sa otkrivanjem slatke lubenice. Neko kaže da bela šara treba da je šira, neko kada je dole žuta da je zrela, po meni ništa od toga nema veze. Svaka sorta je zasebna za sebe”, objašnjava Živica.

Dinja zahteva više rada od lubenice

Oba  proizvođača sa kojima smo razgovarali osim lubenice imaju i po malo dinja. Tvrde da je ova proizvodnja, još komplikovanija od proizvodnje lubenice.

“Dinja je još zahtevnija kultura, slična je proizvodnja, ali je ona otpornija na mraz. I tu radim ranu i kasnu proizvodnju, jer je tada jača cena. Na početku je cena dinje bila 100 dinara za kilogram, sada je 25 dinara “na veliko”. Mada je pre 15 dana dinja pala na 8-10 dinara za kilogram, jer je preko noći ponuda skočila. Sada je 25 dinara” precizira Jovan.

“Imamo i dinje na pola jutra. Ona je dosta zahtevnija, mora više da se pazi i radi oko nje, mora od bolesti više da se štiti i prska, mora da se pazi da ne puca, jer čim sazri odmah pukne. Cena je opet solidna. „Na veliko“ je 20-ak dinara, „na malo“ ide i do 50 dinara za kilogram”, dodaje Živica.

Rana proizvodnja i dobar marketing ključni za zaradu

Ukoliko žele da zarade od lubenice, proizvođači moraju da se pojave na tržištu među prvima. Istovrmeno ili čak i pre nego što stignu uvozne lubenice. To je moguće jedino ukoliko primenjuju najsavremeniju tehnologiju gajenja i punu agrotehniku, što podrazumeva sisteme za navodnjavanje i proizvodnju u tunelima, koji obezbeđuju ranije sazrevanje od 10 do 15 dana. Uz to, mora se voditi računa i o sadnom materijalu, jer je rana proizvodnja nemoguća bez sorti i hibrida kraće vegetacije – od 70 do 90 dana.

Da bi lubenicu prodali mnogi se dovijaju na različite načine. Prethodnih godina na putu ka Novom Sadu, kod Žablja, lubenicu su prodavale devojke koje su, pre svega, fizičkim izgledom privlačile mušterije. Ovih dana u Bašaidu možete da čujete i kako se lubenica prodaje uz rimu, koju sada gotovo celo selo kroz smeh izgovara: “kocku vadim, srce sladim, tanka kora – karmin boja, ni jedna nije slatka kao moja”. Dobar marketing je svakako više od polovine posla.