U Srbiji omiljen krupni šaran iako je njegova proizvodnja neisplativa

Riba se u Srbiji i dalje uglavnom koristi tokom posta. Najviše za Svetog Nikolu i na Badnji dan. Iako se poslednjih godina u zemlji povećava potrošnja ribe po stanovniku, i dalje smo daleko iza svetskog proseka. Na domaćim trpezama uglavnom su zastupljeni šaran, pastrmka, oslić, som…

U Srbiji je pod ribnjacima oko 14.000 hektara. Gotovo celokupnu površinu, čak 99,9 odsto čine šaranski, a samo 0,1 procenat ribnjaci u kojima se gaji pastrmka.

Ribnjak Ečka – jedan od najstarijih ribnjaka u Evropi

Ribnjak Ečka, u neposrednoj blizini Zrenjanina, je ne samo najstariji i najveći ribnjak u Srbiji, već je jedan od najstarijih i najvećih ribnjaka u Evropi. Postoji već 125 godina. Na njemu se decenijama gaji šaran.

Istorijski izvori iz 16. veka u kojima se spominje pravo na ribarenje na tadašnjoj beloj močvari, kako se nekada zvalo Belo jezero, svedoče o dugoj i plodnoj prošlosti ribnjaka.

Krajem 19. i početkom 20. veka, regulacijom tokova Tise i Begeja, podizanjem nasipa, izgradnjom kanalske mreže i rekonstrukcijom Belog jezera, stvoreni su uslovi za podizanje ribnjaka.

Tako je sada već davne 1891. godine započela organizovana proizvodnja ribe u ovom gazdinstvu. Taj period se smatra početkom savremenog ribarstva u regionu. Od osnivanja do danas, proizvodnja ribe je i te kako povećana, ali je veza sa prirodom i briga o njoj na ribnjaku ostala ista.

Ribarstvo na prekretnici

Tokom svog postojanja, Ribnjak Ečka suočavao se sa mnogim problemima. Na sreću, svi su do sada uspešno prevazilaženi. Zbog toga se na ovom gazdinstvu mogu pohvaliti dugom tradicijom na kojoj bi im mnoge kompanije pozavidele.

Ipak, čini se da se danas ribnjak Ečka nalazi na prekretnici.

“O ribnjaku Ečka se danas ne može govoriti odvojeno od ribarstva u Srbiji. Naše gazdinstvo deli sudbinu ribarstva i ostalih ribnjaka u zemlji. Može se reći da je ribarstvo na prekretnici. Treba ozbiljno razmišljati i o ishrani ribe i o načinu rada ribnjaka. Ribarstvo je dovedeno do te granice da postane skoro neisplativo”, kaže Žolt Pinter, rukovodilac proizvodnje ribnjanka Ečka.

Proizvođačka cena šarana oko 230 dinara

Prvi put nakon dosta godina ove sezone se riba ne prodaje po proizvođačkoj, pa čak i ceni nižoj od te.

“Ova godina je prva u kojoj se riba prodaje po ceni koja se ne razlikuje mnogo od proizvođača do proizvođača. Možda u 10-ak dinara po kilogramu. Uz to, cena ribe je viša 15-20 posto u odnosu na prethodnu godinu, jer ribe na tržištu nema. Prošle godine proizvodnja ribe je koštala 230 dinara po kilogramu, a riba se na tržištu prodavala po ceni od 230 do 250”, precizira Pinter.

“Mi smo jedina grana privrede koja je tako funkcionisala. Svi cvećari se, na primer, pred 8. mart dogovore da podignu cenu cveća i toga se drže. U ribarstvu je situacija bila takva da se uoči Svetog Nikole dogovorimo jedno, a onda odjednom svi počnu da spuštaju cenu. Ove godine smo svi koji se bavimo ovim poslom odlučili da sagledamo gde smo i da nađemo ekonomsku računicu u poslovanju”, obašnjava rukovodilac proizvodnje ribnjaka Ečka.

Riba najjeftinija na ribnjaku

Najisplativija kupovina ribe je direktno na ribnjaku.

“U zavisnosti od ribnjaka, proizvođačka cena kilograma šarana je od 210 do 240 dinara. Ove godine smo pred Svetog Nikolu šarana na ribnjaku prodavali za 290 dinara po kilogramu. Troškovi transporta povećavaju cenu, pa u prodavnicama u Srbiji naš šaran košta oko 310-320 dinara po kilogramu. Ima i onih koji su ribu prodavali po nižoj ceni, koji su pronašli u tome kalkulaciju, što zbog svojih nekih površina koje nisu prijavili, što zbog prodaje na crno. To ne smemo da zanemarimo. Sivo tržište obara cenu ribe, a to ne ide na ruku legalnim proizvođačima”, kaže naš sagovornik.

Kupci u Srbiji vole šarana od preko 4 kilograma

Cilj proizvođača je da ribu proizvedu što jeftinije, kako bi i prodajna cena bila niža, a riba dostupnija potrošačima. To, međutim, nije ni malo lako. Pogotovo ako se uzmu u obzir navike kupaca.

“Kada govorimo o ceni konzumne ribe, važno je dobro sagledati na koji način, kako i do koje kilaže je isplativo držati ribu u ribnjaku. U centralnoj Srbiji, na primer, svi traže šarana od četiri kilograma pa na više. Mi u ovoj branši, u šali kažemo jedni drugima „želim ti ribu baš te kilaže“. Razlog je taj što je tov do te težine neisplativ. To je riba koja ulazi u četvrtu godinu proizvodnje ili je u trećoj godini, ali je onda reč o retkom nasadu ili velikim gubicima usled uginuća. Jedino tada riba prirasta do te krupnoće. To nije isplativo”, kaže Žolt.

Neophodna kategorizacija ribe

Da bi proizvođači ribe imali računicu da gaje veće šarane, oni bi treblo da se prodaju po višoj ceni.

 “Isto kao kod morske ribe i riba iz slatkovodnih ribnjaka bi trebalo da se razvrsta u najmanje tri kategorije. Svaka kategorija bi trebalo da ima drugačiju cenu. Sada je cena šarana od 1,5 kilograma ista kao i onog od pet kilograma. U prvoj kategoriji trebalo bi da bude riba do dva kilograma. Šaran od dva do 3,5 kilograma trebalo bi da bude riba druge kategorije, dok bi u trećoj kategoriji bio šaran iznad 3,5 kilograma. Taj šaran bi morao da se prodaje po drugoj ceni, jer stvarno je ne isplativo drugačije raditi”, objašnjava naš sagovornik.

Ečanski šaran je specifičan

Specifičnost ribnjaka Ečka je njegov geografski položaj. Zbog toga i šaran koji se tu proizvodi ima drugačiji ukus od šarana sa drugih ribnjaka.

“Ečanski  šaran se od šarana sa drugih ribnjaka razlikuje, pre svega, zbog geografskog položaja ribnjaka, blizine reke Tise iz koje se za potrebe ovog gazdinstva uzima voda. Takođe, tome doprinosi i kvalitet zemljišta tj. podloga ribnjaka. Ove komponente ribi daju specifičan ukus”, kaže rukovodilac proizvodnje ribnjaka Ečka.

Hrana je jako važna na ribnjaku

Osim prirodnih preduslova, kvalitet šarana zavisi i od hrane koja se koristi.

“Nekoliko godina unazad koristili smo isključivo ekstrudiranu plutajuću hranu koja je izuzetna. Ali, u proizvodnji morate da gledate i šta koristite i koliko toga koristite i koliko vas to košta. Bazirati se samo na ekstrudiranoj hrani se ne isplati. Uzimajući u obzir sve kriterijume, odlučili smo da ove godine ribu hranimo i žitaricama i ekstrudiranom hranom. Išli smo sa razmerom 82 odsto žitarice i 18 odsto ekstrudirana hrana. Postigli smo izuzete rezultate, ali i uštede. Konverzija je 2, što znači da smo sa dva kilograma hrane dobili kilogram ribe. To je izuzetno”, objašnjava naš sagovornik.

Ovakav način ishrane zahteva stalnu kontrolu ribnjaka.

“To podrazumeva stalno praćenje vode, iskorišćavanja prirodne hrane, đubrenje jezera, način i vreme krečenja, nasad ribe, da li se u jezeru nalazi mlađ, da li se riba mrestila ili nije. Ekstrudirana hrana je drugačija i ona se koristi u momentima kada nema prirodne hrane, kada su velike toplote, kada jezero ne može da se đubri kako bi se razvijao plankton. Dobrim balansom i praćenjem u tovu može da se dobije i kvalitetno meso ribe i dobar prinos”, kaže Žolt Pinter.

Nedostatak dvogodišnjih šarana

Na ribarskom gazdinstvu Ečka ove godine je proizvedeno 120 vagona ribe. Oko 100 vagona je konzumna riba, a ostalo je mlađ.

“To su dobri rezultati. Ove godine jedno jezero nismo koristili zbog nedostatka nasada. Moram da kažem da će i narednih godina nedostajati dvogodišnja riba za nasad. To je opet vezano za cenu. Mnogi kupci ne znaju da je šaran koji dolazi na trpezu šaran od 3 godine. On ima oko 3 kilograma. Dvogodišnja riba se nasađuje u proseku sa 600-700 grama do kilograma za tu treću godinu. Ove godine će ribnjacima faliti skoro 50 posto nasada dvogodišnje ribe”, kaže naš sagovornik.

Problem je nastao zbog neplanske proizvodnje.

“Mnogi ribnjaci su privatizovani i vlasnici gledaju da što pre dođu do konzumne ribe. Oni su pokupovali dvogodišnju ribu, nasadili je da bi imali ribu za prodaju, a nisu razmišljali da im treba i jednogodišnja riba. Računali su na uvoz, ali ove godine ni okolne zemlje – Hrvatska, Mađarska, Poljska, Rumunija, Češka, nemaju na raspolaganju dvogodišnju ribu. Nedostatak šarana je u celom okruženju. Prošle godine je falilo možda nekih 25 posto, zbog čega ni mi nismo mogli jedno jezero da nasadimo. Ove godine smo proizveli dosta jednogodišnje ribe”, objašnjava rukovodilac proizvodnje na ribnjaku Ečka.

Celokupna proizvodnja ribnjaka Ečka na jednoj lokaciji

Ribnjak Ečka se prostire na 2000 hektara, a ove godine proizvodnja je bila zasnovana na oko 1200 hektara.

“Sledeće godine u proizvodnji će se naći još neka jezera koja su ove godine izostavljena. Malo smo se rasteretili oko pogona u Srpskom Itebeju i Melencima. Pošto su daleko, nemoguće je voditi brigu o njima. Oni nisu radili i tako je napravljena i neka dobit. To smo izdali. Celokupnu proizvodnju smo skoncentrisali na jednom mestu”, dodaje Žolt Pinter.

Kako bi riba bila dostupnija tržištu, ljudi u Srbiji bi trebalo da počnu više da troše sitnijeg šarana. Kao što je to u drugim zemljama.

“U Hrvatskoj, Mađarskoj i drugim okolnim zemljama konzumira se šaran od 1,2 do 1,7 kilograma. Ova kilaža može da se postigne u dvogodišnjem ciklusu proizvodnje. Mi planiramo i razmišljamo da se preorijentišemo na ovaj vid proizvodnje. Deo dvogodišnje i krupnije jednogodišnje ribe koje imamo ćemo nasađivati, a od sitnije jednogodišnje ćemo se truditi da napravimo malo krupniju dvogodišnju ribu i da nju prodajemo. To je za nas mnogo jeftinije nego da se ponovo vrati u vodu i opet zauzme jedno jezero. U okolnim zemljama se već koristi šaran od 900 grama za filetiranje i to su predivni fileti, porcijaši”, kaže Žolt.

Dimljeni šaran – miriše na slaninu, ali je riba

Prerada ribe donosi i veću zaradu. Poslednjih nekoliko godina ribnjak Ečka tržištu nudi i filete i potkovice od ribe. Kapacitet pogona je tona prerađene ribe na dan.

“Pravimo pakete za riblju čorbu, filete šarana, kao i dimljenog šarana. Dimljeni šaran je skoro krenuo na tržište. Svi su zadovoljni. To je ono što nam na ovim prostorima treba. Miriše na slaninu, a u stvari je riba. Prerada nam omogućava da i tokom letnjih meseci tržište snabdevamo ribom. Filetima, potkovicama… Ne mora to da bude čak ni upakovano, samo da je isečeno i da je na ledu. Tokom letnjih meseci nedeljno iz naših pogona izlazi nekoliko tona ribe, što nam puno znači. Tada nema druge prodaje. Na taj način možemo da iskoristimo ribu koja je od 1,2-1,3 kilograma”, objašnjava naš sagovornik.

Osim šarana, na ovom ribnjaku se proizvode beli i sivi tolstolobik, som, smuđ i štuka. Ipak, to je veoma mali procenat proizvodnje, svega dva posto. Onoliko koliko tehnološki uslovi dozvoljavaju.

“Riba iz našeg ribnjaka završava na trpezama širom zemlje, ali i na tržištu Bosne, gde sada svakog dana isporučujemo oko 14 tona šarana. Povremeno šarana izvozimo i u Makedoniju. Na tržište Evropske unije ne izvozimo, jer nismo konkurentni”, kaže Žolt.

Komšije imaju veće podsticaje za proizvodnju ribe

Susedne zemlje imaju mnogo veće podsticaje za ribarstvo od Srbije.

“Primera radi, u Hrvatskoj su podsticaji za ribarstvo izuzetno dobri. Dok je kod nas podsticaj 10 dinara po kilogramu prodate ribe, kod naših suseda je to 50-60 dinara. Takođe, oni imaju i podsticaje za izvoz i za štetu od kormorana. Uz to, daleko manje plaćaju vodne doprinose. Kod njih je to skoro zanemariv trošak, a kod nas je to ozbiljna cifra. Upravo iz tih razloga prošle godine je bilo mnogo uvoza. Država nas je sad malo zaštitila uvođenjem dodatnih carinskih zaštita, pa je uvoz ribe malo manji”, priča naš sagovornik.

Rekordna potrošnja ribe u svetu

Potrošnja ribe u svetu je ove godine dostigla rekord. Prvi put je premašena granica od 20 kilograma ribe po stanovniku, pokazuju podaci Agencije za hranu i poljoprivredu UN. Takođe, istaknuto je da se prvi put, od kako se sprovode istraživanja, više jede uzgojena, nego divlja riba.

Iako se u Srbiji najviše jede za Svetog Nikolu i Badnji dan, i kod nas se potrošnja ribe poslednjih godina povećava. Ipak, daleko smo iza svetskog proseka. Pre pet godina svaki stanovnik Srbije godišnje je jeo 5 kilograma ribe, a danas oko 7 kilograma. To je i dalje tri puta manje od proseka u svetu.

U Srbiji se najviše šarana pojede za Svetog Nikolu

“Sveti Nikola je dan kada se u Srbiji potroši najviše šarana. Jedan profesor je to lepo rekao – Srbija je zemlja sa najvećom potrošnjom ribe u jednom danu”, kaže Žolt.

Kako bi bar u vreme posta povećao potrošnju ribe, koja inače spada u najzdravije namirnice, ribnjak Ečka u svom restoranu Sibila nudi specijalitete od ribe po promotivnim cenama. Alaska riblja čorba košta 180, carska 250, a pečeni šaran 350 dinara.

Čuvari ribnjaka imaju posla i danju i noću

Na ovom gazdinstvu svakodnevno radi 25 ribara, ali je broj zaposlenih mnogo veći, kada se uzmu u obzir i restoran i čuvarska služba.

“Čuvarska služba je organizovana i danju i noću. Čuvari obilaze ribnjak. Uvek i na svakom ribnjaku ima kradljivaca. Kada ih uhvatimo sledi procesuiranje, oni bivaju kažnjeni, ali te kazne lopove ne odvraćaju od krađa”, kaže naš sagovornik.

Plan je da se šaran proizvodi u recirkulacionim sistemima

U planu je modernizacija proizvodnje, ali za to su potrebna ozbiljna sredstva.

“Do sada smo iz sopstvenih sredstava nabavili kranove za izlov, kako bismo pojednostavili radnicima posao. Tu su i elevatori. Tokom godine ulažemo u rekonstrukciju jezera. Ali, to je tekuće održavanje, nisu kapitalne investicije”, kaže Žolt.

Na ribnjaku Ečka se nadaju da će novac iz evropskih fondova uskoro biti dostupan.

 “Iskustva iz inostranstva govore da treba razmišljati i o proizvodnji šarana u recirkulacionim sistemima. Kada je o proizvodnji šarana reč, radi se o bazenima dužine 40 i visine četiri metra. Ti bazeni zamenjuju 16 hektara najbolje ribnjačke površine. U takvim uslovima nema problema sa vodom i ishranom, jer jedan čovek može sve da radi. Nekoliko osmišljenih projekata već postoji i ukoliko se ukaže prilika da dođemo do novca iz IPA i IPARD fondova sigurno ćemo konkurisati za ta sredstva i usmeriti ih na intenziviranje proizvodnje i na preradu”, kaže Žolt Pinter, rukovodilac proizvodnje na ribnjaku Ečka.

U Srbiji postoje potencijali da se proizvodnja na postojećim ribnjacima utrostruči, kao i da se površine pod ribnjacima povećaju najmanje 10 puta. Za to je potrebna podrška države. Kada bi se to ostvarilo, vrlo brzo bismo od zemlje uvoznika mogli da postanemo izvoznik ribe. A tržište postoji. Evropskoj uniji godišnje nedostaje više od milion i po tona ribe, dok Rusija uvozi oko milion tona. Inače, ribnjaci su više od dva puta rentabilniji od ostalih poljoprivrednih jedinica.