Oni koji nisu devedesetih godina prošlog veka čekali u Orlovatu, tačnije na Orlovat stajalištu, na jednoj od dve železničke stanice u ovom banatskom selu na Tamišu, smeštenom između Botoša, Belog Blata, Peleza i Idvora, ne znaju šta znači čekati da voz nastavi put.
Presedanje ili samo čekanje znalo je da traje 5-6 sati. Čekanje u naizglednoj ravničarskoj nedođiji. U selu koje je udaljeno od Novog Sada ili Beograda ne mnogo manje ili više od 30 kilometara. Zašto je to bilo tako, a sada je samo malo bolje, zna Uprava železnice, iako bi tačnija adresa bila – država Srbija. Slično je stanje u celom Banatu, bez obzira da li su vam iza leđa Tisa, Tamiš, Begej ili bilo koja tekuća voda. A da stvar bude još intrigantnija: Nemci, odnosno Austrougari, koji su Banat povezali šinama, nisu uopšte za ovakvo mučenje krivi. Dakle, voz, nije onaj strogo kontrolisani, čami u Orlovatu. Mestu koji putnici proklinju. A selo inače lepo. Na Tamišu, rekoh. Po orlovima, najverovatnije, nazvano. Bilo ih je uz reke i šume, u prošlosti ovog dela Panonije.
Dok sam selo samo gledao iz voza, u vreme kada je čekanje bilo sasavim uljudno, iako i onda nerazumno, znao sam tek da je u njemu rođen veliki slikar Uroš Predić. Kada sam kasnije poslom, radoznalošću, znatiželjom, par puta zašao u selo, video sam i izuzetno lepu crkvu. Gradnja nove crkve u srpsko-vizantijskom stilu otpočela je 1924. godine, rušenjem stare crkve na tom mestu izgrađene 1770. godine. Završena je 1925. godine i predstavlja jedan od najlepših pravoslavnih hramova na ovom prostoru. U njoj se nalazi ikonostas sa 20 ikona akademskog slikara Uroša Predića, poklon svom rodnom mestu. U crkvi se nalaze i dve ikone, rad slikara i ikonopisca Dimitrija Popovića. Jedna je iz 1756. godine, ikona Bogorodice sa Hristom, a druga je sv. Apostol Jakov. Ikonostas od mermera izradio je Hofer Leopold iz Beograda a ukrasio ga vajar Adam Vojla iz Vršca.
U sledećoj prilici, nisam došao vozom. Imao sam priliku da pored kratkog kursa iz istorije mesta, spoznam zašto “militarci“, izgleda svuda u svetu, kako bi rekao profesor Čedomir Čupić, imaju u svoj mentalni kod ugrađen oprez, nepoverenje i večno, čak i u snu, jedno oko otvoreno. Nepoverenje za sve i svakog koji dolazi sa strane. No kada se uzme u obzir da je Orlovat, koji je nekad bio i varoš, više puta u svojoj maloj istoriji bio potpuno bez stanovnika, zbog kuge, kolere ili osvajača – odnosno, da je zadnja pojava turske vojske u ovim krajevima bila još 1788. godine i da je selo tada stradalo u više navrata: 15. IX opljačkan je i delimično spaljen, 2. X takođe, stanovništvo je bilo evakuisano u Bačku, a 17. i 18. X odigrala se strašna bitka kod Orlovata, na potezu ćuprija, gde je kapetan Đorđe Radivojević poginuo zajedno sa svojih stotinak vojnika od strane brojnije turske vojske – oprez je genetski uslovljen.
Potomci ovih familija čine i danas većinu stanovnika Orlovata, ali i onih koji su se se užurbano spremali za ulazak u Vojnu granicu, što se i dogodilo, 1773. godine kada je konačno konstituisan Ilirsko graničarski puk i Orlovat kao štacija ulazi u njegov sastav. Par godina pre ulaska u Vojnu granicu, i nekoliko godina kasnije su svakako najbitnije godine za ovo mesto i za trajnije formiranje mentalne mape ovog kraja. Graničar zato nikom ne veruje na reč! Veruje jedino svom Urošu Prediću.
On je rođen u Orlovatu 1857. godine. Uroš Predić, akademski slikar, koji se uz Paju Jovanovića smatrao najznačajnijim slikarom kod Srba.
Dobar deo svog života slikar je proveo radeći i u Orlovatu i u mnogobrojnim njegovim delima ima dosta detalja iz života tadašnjeg Orlovata. Danas u Orlovatu nema sačuvane kuće Uroša Predića, ali postoji spomen soba. Ostao je dud u dvorištu njegove bivše kuće, sada star već više od jednog i po veka, ikonostas u mesnoj crkvi, kopije skica i grafika u školi, i spomenik ispred škole. Međutim, poneki Orlovaćani mu zameraju na slici “Vesela braća“, iako i sami danas prave dobra vina i imaju seosko Udruženje vinogradara i ljubitelja vina „Vesela braća“. Velika većina stanovnika je, ipak, ponosna na svog velikog meštanina, i da imaju aerodrom – sigurno bi ga po njemu nazvali. Stajalište, železničko, neka ostane tako imenovano samo u naslovu ovog teksta o selu pomalo izvan voznog reda. Predić je na nebu banatskom. Kao zvezda. Sav u svojoj slici “Pod dudom“. A Orlovat na Tamišu.
Na lesnoj zaravni koja dominira Srednjim Banatom. Uz desnu obalu reke kojom plivaju šarani i guske…
Odlomak preuzet iz knjige „Banat je kao priča“, Zrenjanin 2011.
Autor i glavni urednik: Zoran Slavić
Foto: Steamandrock-Fabrice Lanoue, mihajlovic.sone, zrenjaninheritage.com
