Priče o Gradskoj kući (4) – Novi arhitektonski detalji

Prvi deo priče pročitajte OVDE

Drugi deo priče pročitajte OVDE

Treći deo priče pročitajte OVDE

Tokom rekonstrukcije zgrade krov je, umesto običnog, dobio emajlirani crep zelene boje čuvene „Žolnai keramike“ iz Pečuja (Mađarska), prošaran oker žutim crepom s motivima uzetim s banatskih ćilima. Zgrada je dobila tri kubeta: centralni, koji je istovremeno najviši i nalazi se iznad sale, i dva bočna, nad ugaonim polukružnim erkerima.

Na vrhu centralnog kubeta postavljena je poligonalna lanterna s gvozdenom ogradom, izmenjenom nakon požara 1902. godine. Tada je vatra zahvatila krov desnog krila zgrade i proširila se na centralni krov, što je izazvalo rušenje tornja i njegovo propadanje u Svečanu salu. Bakar s kubeta skinuli su Austrijanci tokom Prvog svetskog rata, za izradu oružja. Četiri mermerna stuba kraj ulaza, o koja se, pre rekonstrukcije, oslanjao centralni rizalit, preneta su u Vršac i ugrađena u zgradu Eparhije banatske.

U unutrašnjosti levog erkera, posmatrano od ulaza u zgradu, danas je reprezentativni „Plavi salon“, namenjen svečanim prijemima kod gradonačelnika Zrenjanina, dok je enterijer desnog erkera pretvoren u kancelariju zamenika predsednika Skupštine grada. Zgrada je na fasadi dobila barokne ukrase različitih motiva. Centralni, najistureniji deo zgrade – glavni ulaz, bio je povezan bočno, nižim zidom talasastog oblika s malom kapijom od kovanog gvožđa.

Na oba kraja zgrade nalazio se visoki zid s odgovarajućom kapijom i ukrasima od kovanog gvožđa. U zgradu se ulazilo kroz glavnu kapiju s vratima od masivne hrastovine, a u novopodignuto krilo takođe kroz nešto uži ulaz s ulice. Stepenice pred glavnim ulazom u zgradu dodate su tek pedesetih godina prošlog veka. Talasasti zid oko frontalnog dela zgrade ostavljao je utisak da zgrada „pliva“ u prostoru. Srušen je 1962. godine – da bi se „vlast približila narodu“.

U predvorju zgrade, kroz koje je mogao proći fijaker s visokim gostima, pod je popločan keramičkim pločicama, kao i hodnici. Pored centralnog, izgrađeno je na svakoj strani još po jedno uže stepenište, od kojih je ono u desnom krilu posle Drugog svetskog rata srušeno da bi se dobile još dve kancelarije. U kancelarijama su podovi bili patosani parketom.
Oprema ugrađena u zgradu, kao i kompletna infrastruktura, prevazilazila je sopstveno vreme: u dvorištu županije izgrađena je centrala za napajanje zgrade električnom energijom. Tada, 1886. godine, grad još nije bio elektrificiran, te je ovo prva električna centrala, koja je samostalno radila nešto duže od jedne decenije. Mnogo godina kasnije, tačnije bliske 2015. godine, enterijer ovog objekta pretvara se u ambijent kafane “Čizmaši”, za potrebe snimanja istoimene TV serije.

Zgrada se zagrevala s jednog mesta – imala je parno grejanje, koje je do danas u funkciji, s delom radijatora zadržanim u pojedinim prostorijama. Radi lakše komunikacije činovništva s poslugom uvedeni su električni uređaji za signalizaciju. Sistem je funkcionisao tako što je prostorija poslužitelja imala signalnu tablu s brojevima kancelarija na kojoj su se palile signalne sijalice kada bi se iz neke od kancelarija pozvonilo. Zgrada je imala i sopstveni vodovod, osam decenija pre nego što je to zadovoljstvo bilo dostupno bilo kom gradskom domaćinstvu.

Sve ove instalacije odisale su vremenom koje je tek dolazilo. One su, do izgradnje i adaptacije ove zgrade, bile nepoznate u čitavoj tadašnjoj južnoj Ugarskoj. Kada je zgrada predata vlastima od strane preduzimača, bilo je to najmodernije zdanje u ovom delu Monarhije, uključujući i znatno veći i uticajniji Temišvar.

U narednoj priči: Simboli na staklu
Izvor: zrenjanin.rs/Miodrag Grubački