Predstava sa izraženim komunikacijskim "šumom"

Tekst: Liljana Lašić, a Izrežiralo se samo u zemlji Srbiji(!?)

“SLOBODNE ŽENE BALKANSKE”

Ima sa ovom predstavom, izvedenom na Sceni “Todor Manojlović” Narodnog pozorišta “ Toša Jovanović” , nekoliko problema, koji su logično rezultirali u utisku lošijem od realnih mogućnosti njenih autora, i pogotovo realizatorki…

Iz oficijelne najave ove drame, ili komedije, proizilazi da je autor teksta Ljiljana Lašić, inače zapažena glumica, dok je režiju obavio nedovoljno definisani narod Srbije. Što deluje, na prvi pogled, duhovito ali, za profesionalni umetnički angažman, nedovoljno relevantno. Pogotovo ako se ima u vidu da je i Srpskim narodnim pesmama bio potreban jedan Vuk Karadžić!

Nekako su, iz najavne afiše, izostala imena akterki, glumica, koje su bile znatno bolji deo ovog izvođenja. Bolji, ali nedovoljan za veći rezultat. Nije to presudno, ali jeste indikativno. Ipak, idemo redom, kao da je sve uobičajeno.

Tekst Lj. Lašić je zahvatio stvarnosni materijal sa raznih nivoa životnih okolnosti naših prethodnih decenija. U njemu se prepoznaju politika, svakodnevni život, profiterstvo, lažno i pravo rodoljublje, egzistencijalna uroženost. Ima u njemu dramatičnih detalja, patetike, melodrame, socijalnih, etičkih i emotivnih posrnuća i sličnog. Povremeno biva i humora, koji, međutim, ne dobacuje dovoljno daleko.

Rastresitoj prozno i pomalo dramskoj strukturi, koju je Lašićeva “ponudila” zemlji Srbiji “da je izrežira“, ipak nedostaju književna vizura, umesto reportažnog sabiranja, a najviše izostaje dramaturgija. Dakle – inspirativnih tema u ovom komadu ima, samo ih je trebalo brižljivije privesti dramskoj formi. No, to je ipak manji problem od izraženih komunikacionih smetnji na vezama unutar predstave “Slobodne žene balkanske”.

Osnovni nedostatak ovog izvođenja jeste izostanak stručnog, pa ako može i inspirisanog, oka sa strane. A to se u pozorišnoj terminologiji zove – reditelj! Čistom eliminacijom previše ponovljenog, nepotrebnog ili pogrešno “akcentovanog”, tekstualni predložak Lj. Lašić bi sa zrenjaninske scene zazvučao iskrenije i duhovitije. Dok bi u slučaju temeljnijeg i koncentrisanog rada pretpostavljenog reditelja, ova komedija ili drama, a u predstavi se, nažalost, ta dileme ne razrešava, imala šanse da dostigne zadovoljavajući nivo.

To, nažalosti, nije učinjeno. Tako da se na sceni našao tekst, ne bez inicijalne duhovitosti i emocije, kome nedostaje dramaturška obrada. Zatim, izostaju reditelj, scenograf i kostimograf. Dve zanimljive i specifične glumice, verovatno po sopstvenoj želji i nameri, preuzimaju celokupnu scensku realizaciju na sebe. Uz svu elaboriraninu teatarsku nepotpunost projekta. Pritom upadaju u niz, prevashodno glumačkih nedoumica, jer sižejni kontekst i dramski tok predstave ne funkcionišu dovoljno dosledno i precizno.

Jedan od osnovnih poteškoća viđene predstave, i to baš u delovima glumačke igre, a potiče iz manjkave dramaturgije. Nelogičan i nerazvijen mizascen, u mnogome je limitirao glumačke mogućnosti Snežane Kovačev Čelar i Vesne Varićak. Iz tih raznovrsnih otežavajućih “šumova” ovog izvođenja, bolje se otrgla Vesna Varićak. Ona je uspela da iznutra osvetli lik mlade prostitutke, koja egzistira između socijalne i emotivne ugroženosti, i dosta naivnog patriotizma. Tamo gde je tekstualni predložak ne ometa, ona je uspevala da nagovesti istinsku dramatičnost i tragičnost lika. Snežana Kovačev Čelar je, nažalost, ostala u zamci dosta neuverljivo napisane uloge penzionisane profesorke-švercerke, al i scenskih omaški, kao što su kostim i mizascen, koje bi pominjano “oko sa strane”, još bolje – reditelj, sa lakoćom otklonio.