I love Zrenjanin

  • Aviv park Zrenjanin
  • Kuća zdravlja
Aktuelno

Predstava „Realisti“ : Neoliberalizam na malom odmoru

Premijera „Realista“ je pre svega bila jedan društveni događaj. Što bi neki rekli – event! I da se u startu razumemo – na višem nivou od onog koje ova sredina proizvodi kao standard. Ne u kulturi, jer je zrenjaninska kultura u principu bolja nego što je zaslužujemo.
 
Realisti 1

Mesto: pozorište „ Toša Jovanović“. Učesnici: glumci i ostali kreatori predstave „Realisti“, zatim publika, što uključuje i zvanice, kao i predstavnike medija. Žanr: na sceni, nešto osavremenjen realizam. U gledalištu: nedefinisana uzdržanost sa dosta kulturnim aplaudiranjem i cvećem!

U kuloarima je međutim vladala atmosfera u kojoj su političko-ideološke kontraverze, na izvestan način, preovlađivale nad uobičajenim premijerskim frivolnostima i finom provincijskom mrzovoljom.

Bio je to skoro zanosan melanž nove političke, gradsko-prestoničke, elite, sa uobičajenom premijernom postavkom, u čemu im je ekstrakt intelektualnog inputa prošle kulturne garniture, davao na neophodnoj oporosti i apsurdnosti. Sve u svemu: izvan umetnički deo teatarskog eventa je nagoveštavao i možda zasluživao adekvatan, izazovan i provakativan scenski doživljaj! Koji je izostao. Što ne znači da izvođenje predstave „ Realisti“, koju je napisala savremena spisateljica iz Beograda Jelena Kajgo a režirala Slađana Kilibarda, nije bilo dobro. Naprotiv. Čak, malo više i manje od toga! Ona jedino nije bila odlična, mislim na predstava.

A šta je pisac hteo da kaže , dok je pisao ovaj komad – „predstava kritikuje „nakaradni materijalizam“ i potrebu da se sve proda, a kod ljudi razvije želja za nepotrebnim stvarima. To je kritika sistema u kome se s gubitkom posla najčešće gubi i zdravlje i tlo pod nogama“, nameravala je da prikaže J. Kajgo. Sasvim dovoljno, čak i previše, za umereno angažovano scensko izvođenje. Tema aktuelna i kod nas. U životu više nego u pozorištu. Umetnički dovoljno izazovno, ideološki skoro u trendu jer su svetski globalizam i neoliberalizam, poželjno podložni kritici. Međutim, tema je glomazna i suviše opšta. A autorkino spuštanje radnje u domaći ambijent ostalo je bez dovoljno autentičnog, kolokvijalnog i dramatruškog utemeljenja. Zapravo, nedostajalo je u svemu ukus ličnog, pojedinačnog, prepoznatljivog. Srećom, nije bilo ni suviše ideološkog a ni politikantskog.

Fordomanija

Realisti 2

U prvom delu komada, Jelena Kajgo, kroz duo-dramski disput psihijatra i tipičnog predstavnika agresivne matrice neoliberalog koncepta, budućeg gubitnika, pokazuje kako u sukobu ekonomije i filozofije zapravo pobeđuje – psihijatrija.

Dosta uspešno i efektno pretočen, taj dao drame, zahvaljući pre svega Danielu Kovačeviću, koji glumačkom koncentracijom i strahovitim tempom, otvara mogućnost potencijalnoj scenskoj dramatičnosti. Ta dramatičnost se u drugom činu seli u porodični ambijent, u kome novi protagonisti neoliberalnog kapitalizma, urušavajući sebe, usput ponižavaju bivše, među kojima je i prethodni „jurišnik“ istog ekspanzivnog načina života, Predrag, koga takođe igra Daniel Kovačević, koga je nažalost autorka u ovoj particiji ostavila „bez krvi i mesa“, a glumac joj poverovao da tako treba.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Srećom, u tom drugom delu, koji pak pati od nekoliko dramaturških nedovoljnosti, Edit Tot je iskoristila zanimljivo napisan lik Gordane, uspešne, prazne i tragične mlade žene, da vrlo inspirisano, temperamentno, u instant varijanti, predstavi i opravda lik latentne tragičnosti, što predstavi daje interesantnost i dramatičnost koja nadilazi opštu ideje. Dakle, dvoje glumaca, Edit Tot i Daniel Kovačević, on u prvom a ona u drugom delu, nažalost ne i zajedno, drže ovu predstavu živu i vrednu gledanja. Oni su svoj „mali odmor„ unutar velike teme i nedovoljno snažnog teksta valjano iskoristili.

Rediteljka, Sjađana Kilibarda je svoje zadatke obavila precizno i čisto. Bez uzleta ali i bez padova. Jedina mana njenog scenskog rada u predstavljanju „ Realista“ je to što je imala suviše vere u inicijalni tekst. I to manje u njegovu misaonu dijagonalu, a znatno više u nedovoljno preciznu dramaturgiju. Nije smela da ne interveniše u dramaturške zablude Kajgove. Tako da se zamišljena „filmska“ režija, što nije loša ideja, na trenutke pretvara u radiodramsku. Iako je u najavi predstave dobro naslutila mogući „krležijanski“ disput, Kilibarda ga nije dovoljno želela.

Realisti 3

Mirko Pantelić, kao psihijatar Gregor, se baš zaputio da napravi zapaženu ulogu ali mu se nije dalo da se pojavi u drugom delu drame. Milan Kočalović, sasvim adekvatan liku koji tumači – usputan. Sanja Radišić, koja nas je navikla da dominira ili barem briljira, previše rezervisana da bi bila dovoljno autentična pregažena žrtva tranzicije. Scenografija Marije Jović, decentna, odgovarajuća tonu predstave. Uopštena i svedena. Kostimi, Marine Sremac – takođe u okvirima zamišljene scenske verzije.

Možda se iz gore navedenog može zaključiti da mi se ova predstava baš i nije svidela. Što nije daleko od istine ali i dalje tvrdim da su „Realisti“ daleko bolji od onog što danas živimo. Zašto i kako? Zato što je sve urađeno vrlo profesionalno i kompetentno. Zato što Edit Tot i Daniel Kovačević igraju na nivou prestonice. Da su ostali glumci vrlo korektni – što je dovoljno za ocenu – „dobar +“ , a možda čak i vrlo dobar. Ostalo je bonus :

zato što je premijerna publika, bez obzira na motive, bila reprezentativna. Čak i to što pozorište ponovo postalo mesto gde se ideologije, politike i zaslužni pojedinci, kultivisano ne slažu. Kao na malom odmoru od neoliberalizma i tranzicije. Mali odmor u kome kultura dokazuje da još postoji.

Zoran Slavić, književnik i publicista

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh