Poljoprivredna škola sve interesantnija učenicima

Da li zbog toga što se sve češće čuje da poljoprivreda ima perspektivu i da je to šansa za razvoj i otvaranje novih radnih mesta, ili zbog toga što u Srednjem Banatu ima mnogo poljoprivrednih gazdinstava, tek poslednjih godina u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Zrenjaninu traži se mesto više. Ovog septembra upisan je maksimalan broj učenika koji je bio dozvoljen, a više od 40 molbi za prelazak iz drugih škola čeka na odgovor.

O tome koliko je unapređen sistem obrazovanja u Poljoprivrednoj školi, na koji način nabavljaju novu opremu i mehanizaciju, kako se kod njih sprovodi dualno obrazovanje i kakvi su planovi za budućnost, razgovarili smo sa direktorkom Poljoprivredne škole Milicom Damjanović Tomin, koja je na toj funkciji poslednje dve godine.

I love Zrenjanin: Koliko je Poljoprivredna škola poslednjih godina interesantna učenicima?

Milica Damjanović Tomin: Dokaz da je Poljoprivredna škola postala veoma interesantna učenicima je činjenica da smo upisali sva četiri odeljenja koja su nam bila odobrena sa maksimalnim brojem učenika koji je predviđen po zakonu, kao i da imamo preko 40 molbi za prelazak učenika iz drugih škola kod nas. Mislim da je više faktora uticalo na to da škola bude popularna. Pre svega, mi smo se vratili na staru adresu u Makedonskoj ulici, obnovljena je škola, obnovljena je mehanizacija. Zahvaljujući većem broju projekata, škola je modernizovana. Postoji praktična nastava koja se odvija i u plastenicima koji se nisu koristili. Unapredili smo i farmu. Radovi su i dalje u toku, ima još stvari koje treba da odradimo, ali zaista mnogo ulažemo u poboljšanje uslova za učenje. I kadar koji radi u školi se podmladio, to su mladi, ambiciozni ljudi koji imaju puno novih ideja.

I love Zrenjanin: Koje profile učenika obrazujete?

Milica Damjanović Tomin: Kod nas su zastupljeni veterinarski tehničar, poljoprivredni tehničar i tehničar hortikulture to su četvorogodišnji smerovi, a trogodišnji smer je rukovalac-mehaničar poljoprivredne tehnike ili kako se popularno kaže „traktorista“. U svakom odeljenju imamo maksimalan broj upisanih učenika, 30. Ukupno u školi ima 500 đaka.

I love Zrenjanin: Ko su uglavnom đaci Poljoprivredne škole?

Milica Damjanović Tomin: Imamo đake čiji roditelji imaju gazdinstva i sa po 1000 hektara, kao i one koji imaju svoje voćnjake, koji se bave uzgojem povrća, koji imaju štandove na pijaci, koji imaju krave, svinje… Većinom su to deca sa sela, koja žele da ostanu na selu i koja imaju zaista moderna imanja.

Modernizacija škole kroz različite projekte

I love Zrenjanin: Kažete da učestvujete na različitim konkursima. Kroz koje ste sve projekte uspeli da obnovite i školu i mehanizaciju?

Milica Damjanović Tomin: Mi učestvujemo i na konkursima koje raspisuje država, a kontaktirali smo i razne ambasade. Kontaktirali smo ambasade Nemačke, Engleske, Turske i imali smo saradnju sa jednom rumunskom školom za novu salu za fizičko. Još čekamo odgovor od ambasada Nemačke i Turske, jedno je za rekonstrukciju đačkih toaleta, a drugo za rekonstrukciju stare sale za fizičko. Od ambasade Engleske smo, preko projekta Karca, dobili opremu vrednu preko 250 hiljada evra. Stići će sva nova mehanizacija. Preko pokrajinskog sekretarijata smo nabavili sistem za navodnjavanje, dobili smo više od 2 miliona dinara. Nama nije važna samo cifra, nego nam je važno da učestvujemo na svim projektima. Recimo do Zrepok-a smo dobili 35 hiljada dinara za sadnice. Neki podatak je da smo više projekata uradili nego sve škole u Srednjobanatskom okrugu. Zaista se jako puno trudimo, imamo tim koji to radi. Još jedan važan projekat radili smo sa ambasadom Mađarske gde smo dobili kutak za učenike. Pošto su naši đaci uglavnom putnici, tu će moći da kvalitetno provode vreme ukoliko nemaju neki čas ili treba da sačekaju vreme do autobusa. To smo sredili, stavili smo laminat, ubacili stolove za stoni tenis, treba da ubacimo šahovske table. Tu će biti i bicikli za vožnju, televizor, stolice… Ima još mnogo stvari koje treba da odradimo, verovatno ćemo otvoriti i muzej starih eksponata… Dobili smo od Poljoprivredne stručne službe i pametne table koje će nam pomoći u nastavi. Imamo projektore, nabavili smo najmodernije mikroskope… To su sve moderna i skupa sredstva za nastavu.

I love Zrenjanin: Koliko je važno dobro napisati projekat?

Milica Damjanović Tomin: Ma kako da to deluje lako kada se kaže napisati projekat, treba znati da je to jedan ozbiljan posao. Za neke velike projekte smo angažovali i agencije. Mi prikupimo podatke, ali svaka država ima svoje pristupe i pravila kako treba da izgleda projekat. Od ambasade Nemačke smo tražili 22.000 evra za rekonstrukciju đačkih toaleta, a pisanje tog projekta smo platitli 30 hiljada dinara. Svesni smo i da ne mora uvek da prođe projakat. Projekat za fiskulturnu salu nije prošao, sada ćemo ga malo prepakovati i ponovo poslati na drugi konkurs. To je ozbiljan rad dok se prikupi sva dokumentacija, pa dok se to napiše, pa dok se sve proveri… Preko projekta Karca, vrednog više od 250 hiljada evra, dobićemo najsavremeniju opremu – prskalice, balirke, kabinet za veterinarske tehničare.

Praksa je jako važna za učenike

I love Zrenjanin: Sve se više priča o uvođenju dualnog obrazovanja. Vi to već radite. Kakva su Vaša iskustva?

Milica Damjanović Tomin: Mi smo radili to sa Delta agrarom, a sada planiramo to da radimo sa Jovanjicom na principu organske proizvodnje. Đaci će dobijati sredstva na mesečnom nivou, kao stipendije. Tako su od Delte dobijali 10 hiljada dinara 24 meseca. Učenici su išli na predavanja subotom i letnju praktičnu nastavu su radili na njihovim najsavremenijim imanjima. U tom projektu je bilo 30 učenika.

I love Zrenjanin: Koliko se poslednjih godina promenio pristup nastavi?

Milica Damjanović Tomin: Dualno obrazovanje treba svaka škola da uvede za sebe. Vi treba taj sistem da prilagodite svojoj školi. To može da uradi svaka škola. Mislim da je naša škola jedan od dobrih primera, gde đaci treba na praktičnoj nastavi da vide što više i da svoje teorijsko znanje primene u praksi. Naš plan i program i dalje nije dovoljno dobro prilagođen, to se nije menjalo ni u osnovnim, ni u srednjim školama, i mi se trudimo da to što je do nas uradimo koliko god možemo. Tražili smo da uvedemo nove smerove. Nekoliko škola je radilo na tome da se uvede smer fitomedicine i to je na čekanju u ministarstvu. Mi imamo fakultet fitomedicine, a nama nisu odobrili smer u srednjoj školi, a u praksi vam se sve svodi na zaštitu. To je i učenicima najvažnije, jer neće svi studirati, a mnogi od njih već imaju svoja imanja. Ipak, stvari se polako menjaju.

I love Zrenjanin: Kakav je odnos teorije i prakse u Vašoj školi?

Milica Damjanović Tomin: Đaci već u prvoj godini imaju jedan dan praktičnu nastavu, a kasnije negde i dva dana nedeljno. Naša praktična nastava je jako kvalitetna. Veterinarski tehničari imaju farmu, a rade i po veterinarskim stanicama. Poljoprivredni tehničari rade praksu na našem imanju gde se nalaze i plastenici, oformili smo i biobaštu gde smo zasnovali organsku proizvodnju, imamo i klasično ratarenje, uvodimo i moderne kulture, tu je i semenska proizvodnja. Zaista mogu svašta da nauče. Imamo i solidnu mehanizaciju, koja će biti u narednom periodu sve bolja i bolja. Problem kod nas je što nemamo toliko imanja gde bi oni mogli privatno da rade kao što je to, na primer, u Nemačkoj. Mi smo sada bili u poseti jednoj nemačkoj školi i tamo ti đaci dobijaju novac za to što praktičnu nastavu rade na imanju. Oni u četvrtoj godini imaju 4 dana prakse, a jedan dan teorije. Ja sam sada u pregovorima sa dosta gazdinstava, pa ćemo videti šta ćemo se do kraja dogovoriti. Nadam se da ćemo za koju godinu uspeti da dovedemo do toga da skoro svi đaci rade negde praktičnu nastavu.

Škola ima farmu i obrađuje 100 hektra zemlje

I love Zrenjanin: Čime sve raspolaže škola, kada je reč o imanju?

Milica Damjanović Tomin: Mi obrađujemo 100 hektara zemlje. Pošto mi nismo poljoprivredna zadruga, nije nam jedini interes da ostvarimo zaradu, nego nam je jako važno da deca vide sve kulture. Pratimo plodored, imamo više sorti, imamo ogledna polja. Na farmi nam je najviše zastupljeno ovčarstvo, jer mislimo da je to trenutno najisplativije, ali imamo i krave i svinje. Naše životinje su umatičene. Trudimo se da đacima pokažemo pravi način na koji oni mogu da se bave poljoprivredom i da od toga žive. Deo imanja je pod sistemom za navodnjavanje, deo nije. Mi zemlju dobijamo na tri godine od države bez nadoknade. Protivgradne mreže stavljamo na zemlji koja je naša, tu imamo i sistem za navodnjavanje za voćnjak i vinograd, plastenik i povrtarsku proizvodnju. Na zemlji koja se nama dodeljuje na tri godine, ne ulažemo u sisteme za navodnjavanje, ali i tu jako vodimo računa o načinu na koji se obrađuje, što mnogi ne rade. Pozdravljam odluku o dugoročnom davanju zemlje u zakup uz investicione planove. Moram da pohvalim rad pokrajinskog sekretara za poljoprivredu. Mi smo i ranije imali kontakte sa pokrajinskim sekretarijatom, ali prvi put nas razumeju o čemu govorimo i koje su naše potrebe. Recimo, ranije su nam davali sredstva od zakupa zemljišta i kažu „to je samo za poboljšanje kvaliteta zemljišta“, a tu ne spadaju traktor ili prskalica. Kako ne spadaju, ako je traktor star i curi mu ulje, pa to ulje će da zagadi zemlju… U tom smislu nas sada bolje razumeju.

I love Zrenjanin: Da li prihode koje ostvarujete na imanju ulažete u modernizaciju?

Milica Damjanović Tomin: Mi smo imali problem. Kada smo došli u školu nama je grad odobrio sredstva za rekonstrukciju pola škole, a ne cele, pa smo 4,5 miliona sopstvenih sredstava uložili samo u sistem za grejanje koje nismo imali. Rekonstruisali smo i drugi deo škole. Nisu to tako velika sredstva, zato što naše njive, pored radnika obrađuju i deca, i kao što sam rekla, nama nije prioritet da zaradimo novac, nego da đaci sve vide i o svemu nešto i nauče i zato imamo mnogo oglednih polja. Bitno je samo da budemo na nuli. Recimo sa farmom ne možemo da budemo ni na nuli. Svuda u svetu je stočarstvo isplativo samo ako ga država subvencioniše. Mi nemamo ni mlekaru da bismo mogli da prodajemo mleko, na primer.

Sradanja sa školama u zemlji i regionu

I love Zrenjanin: Kakvu saradnju imate sa drugim poljoprivrednim školama u zemlji, ali i u inostranstvu?

Milica Damjanović Tomin: Imamo zaista lepu saradnju sa školom u Slavonskom brodu, koja je najsavremenija škola u Hrvatskoj, ali to je sve zahvaljujući donacijama Evropske unije, ne Hrvatske države. Takođe, sarađujemo sa školom u Sloveniji, kojoj je više pomogla država u obnovi i unapređenju i sa školom u Makedoniji, uskoro treba da idemo i u obilazak te škole. U Srbiji ima 49 škola u kojima se uči poljoprivreda, međutim, nisu sve samo poljoprivredne kao ova u Zrenjaninu. Neke imaju jedno ili dva odeljenja. Ozbiljnijih poljoprivrednih škola ima 15-ak u državi. Sa svima smo u dobrom kontaktu. Naše udruženje je jako, ja sam u upravnom odboru udruženja tih škola i mislim da ću uskoro biti predsednik, što znači da ću predstavljati preko 15 hiljada učenika. Poljoprivredne škole su različite u Vojvodini i ostatku Srbije. Kod nas je više zastupljeno ratarenje, a u ostatku zemlje više stočarstvo i voćarstvo. Od 11 poljoprivrednih škola u Vojvodini, četiri su zaista ozbiljne i to su u Futogu, Rumi, Somboru i Zrenjaninu.

Mogućnost prekvalifikacije i vanrednog obrazovanja

I love Zrenjanin: Da li u školi postoji mogućnost prekvalifikacije?

Milica Damjanović Tomin: Kod nas postoji mogućnost prekvalifikacije. Srbija ima zakon o vanrednom obrazovanju, koji mi sprovodimo. Nama ministarstvo nije odobrilo više odeljenja koje smo tražili, ali postoji mogućnost vanrednog školovanja ili prekvalifikacije. Ima velikog interesovanja za to. Pogotovo što su mnogi shvatili da bi mogli da imaju svoja gazdinstva i da bi sa znanjem koje ovde steknu mogli da ga na pravilan način vode i da učestvuju u projektima. Učenici dolaze, imaju pravo da prisustvuju redovnim časovima, ali nisu u obavezi da to rade. U rokovima koji su predviđeni, polažu ispite u zavisnosti od toga koliko su oni angažovani i koliko uče. To čak i nije mnogo skupo. Ako su angažovani, mogu vrlo lako da dođu do diplome.